Драги пријатељи, пошаљите СМС 1500 на 3030 за нашу Исидору. Моле вас и воле Недељко и Мила.
***
У некој, не тако давној,
По навици спомињаној прошлости
Оскудевало се.
Љуто сиромаштво,
Равноправност гладних и поносних
Марширала је варошким улицама.
Бар је било на претек
Ракије и деце.
Трнуле су се једнофазне светиљке
Баш на вакат.
Деца су се рађала
Све једно до другог,
Од увета до увета.
Граја.
Очева је била задња
Кад ће утрнут машину
За прављење живота
Који су ницали
„обично с пролећа’’,
Као печурке после кише.
Зиме панонске
Дуге и мрзне
Ноћи још дуже
Никад зору дочекати.
Шта ваља радит
Удри рођаче, децу прави.
***
Миле је био пето дете по реду,
Мало јаче од средине
Сиротињских кућа у Старој Паланци.
Прегурало се детињство у
Обавезној осмољетки,
У школи „29. новембар“.
Бринули су другови, бринули,
Брисала се неписменост на
Овим просторима.
Систем поклапао писменост.
Доза суровости наставника никад
На одмет није била,
Тврде они који теоретишу.
Шта је хиљаду батина
По туђој задњици.
Какви педагози, какви психолози
Ђачка права и остале тричарије
За понављаче,
Увек је чекала клупа
У ’’Херој Пинки’’ школи.
Сад су понављачи,
Лоши ђаци,
Власници нам наше отаџбине, судбине.
Слатка освета
За претке
Понављачке.
’’Нема даље. Осмољетка и стоп.
Доста је.’’
Раних седамдесетих наредио је
Отац за Милетово школско путешествије.
’’Јак си. Можеш привређиват.’’
Миле није био понављач.
Насупрот, да је био нечије дете,
А не ничије,
Био би један од бољих
У класи својих исписника.
Ваљда се увек котрљало
’’Сиротињо и Богу си тешка.’’
***
Са Миленком је киријао
Угаљ, дрва, намештај, селидбе
По паланачким шоровима.
Са Митром Бијељинаром,
Аргатовао је поправљајући
Сиротињске уџерице, кошеве, штале.
Зидао је димњаке,
Које је зими обилазио гледајући,
Дим што се хватао неба,
Сав поносан и срећан,
Што димњак није расипао дим,
На све стране крова,
Него прав ко свећа,
Ударао мушки
До последње цепанице.
***
Једне јесени салашар Стево
Одвео га је на обуку
Бироша
Салаша на максимуму земље.
Ту се Миле најбоље примио.
Растао је са усевима
Отварао плућа пролећу,
Дишући пуним капацитетом
До оштрих Керекићских зима.
Благостање великих простора
И богатства њива родних.
’’Узми све што ти живот пружа’’…
Знао би запјеват пуним гласом,
Да су и пољске шеве
Устукнуле пред Милетовим гласом.
Увелико је био избруцао.
Ударили хормони
Тело полетело више
Плодореда кукуруза и сунцокрета.
Сновима никад краја нема.
Претаче их у песме.
Заљубљује се у још
Њему непознату девојку
Која га ноћима прогања
Долази му у сан,
Будећи га да заједно
Гледају звезде,
Што су у ројевима
Бежале са Гајдобранског неба,
Од гласова гангаша из Невесињске улице.
Понеке би долазиле из Букина
Бежећи од тутњаве корака глувог гламочког
И песме певачке групе Добривоја и екипе.
Прича каже
Да су Милета Бироша записи
из дебеле свеске тврдих корица,
Са великим коцкама,
Доспели у руке најбољем ,
Ђолету, из Цвијићеве улице,
Који је у раној фази музицирања
Укомпоновао ’’Љубио сам снашу на салашу’’,
А у нешто каснијој,
’’Лађарску серенату’’.
Оно између јели тајна
Или није
Враг би га црни знао…
„Лађарска серената’’
„Да од силних брига Бог посустане
Па ме замоли да га одменим
Не би било лепо да му, док не устане
Свет на боље променим
Ипак, кад већ држим жезло чудесно
Заваро бих траг громом пламеним
А дотле бих реку скрено малко удесно
Старим друмом каменим
Па да кроз мој салаш лађе пролазе
И од ђерма још стану трубити
Да ти бар с басамка гледам образе
Кад их не смем љубити
Па да ме у службу сам цар привати
Тегет мундир, кнап дугмад, дукати
Да се, кад медаљон кренеш показиват
Немаш чиме брукати
Па да и твој баба подавије реп
И да други лист почне листати
Јелте госпон матроз можел овај шлеп
Под ваш орај пристати
Мален је собичак срце бекрије
Једну једину може примити
Али без бриге све да санта небо прекрије
Имаш ди презимити
Сад утули фењер сакри шибицу
Месечев ћу прах тек да иструним
Да у мраку ловим златну рибицу
Да јој жељу испуним’’.
Ђорђе Балашевић
’’Писац,
Та немојте касти,
Канда си претерао фртаљ приче.’’
’’Нисам. Тако је то било’’.
Мила је у фазону станке за одмор.
Примила се и она
На Старопаланачки.
***
Кад Лејка буде лекторисала
Ову причу о Милету Бирошу
Помутиће јој се сви буквари у глави.
Фенси варијанта.
Већ виђено.
***
Куд ће сиротиња него у пешадију.
Ко ће други ако затреба
Да гине за драгу нам отџбину.
Има и даље
Граница.
Најтежа је зелена зона
Према Албанији.
Тако годинама,
Још од Краља претекло.
И наравно
Неће газда Тошин син да буде
Чувар мргина Југославије,
Него Миле Бирош.
Ваљда се то тако подразумевало.
Тако треба
И по Богу и по Цару.
Лакша је варијанта била граница према Аустрији.
Да је хладно, хладно је,
Љубав најјача на свету
Побеђује све минусе зиме.
Пуцкетање стена
Ноћне утваре што слазе са Алпа,
Дубоке снегове,
Кад срце пуца и издаје.
***
Од споја до споја, граничног.
Ломата се Миле Бирош
Са својим верним псом Чаком
Носећи у себи
Салашарске песме
Упућене непознатој девојци
Која га је утопљавала
Даљинама родне Паланке,
Да не поклекне,
Да се не смрзне,
Да се жив и здрав врати кући.
Широм отворених очију,
Посматрао је места са
Граничне аустријске стране.
Почео је да обележава стазу,
Којом се кретао.
Сваки камен, сваки жбун,
Сваку јелку и високи бор.
Остављао је записе о војним правилима
Граничне службе до детаља,
Сменама, наредбама, патролама.
Све му је то требало
Једног априлског дана
Кад је чврсто решио
Да упозна светла
Што су треперила са оне стране
Границе.
Једног дана,
Дана који ће морати доћи.
***
У причи са Милошем,
Словеначким сељаком из села Леше,
Који је рођен у избегличком кампу
Протераних Словенаца у Србију, у другом рату
Негде близу Чачка,
Сазнао је за Целовец у Аустрији.
Запамтио је причу
Миле Бирош, салашар паланачки.
***
Једне јесени,
Сео је у један од камиона
Моћног „Синтелона“
Правећи друштво комшији Пери
Возећи робу у Словенију.
Нешто је пукло у Милету.
Пукло је сиромаштво
Подсмех, никад напред, увек рикверц,
Ни зерић шансе
За бољим животом
Устало се и само од себе откинуло
’’Устајте сви презрени на свету’’,
Устао је и Миле.
Са лакоћом је шмугнуо преко гране.
Остало забележено у
Бирошкој бистрој глави
Милетовој.
***
Аустрија, Италија, Француска.
Нема више Милета Бироша,
Изгубила се крштеница,
Родио се господин Франческо,
Сад већ,
Анте портас на вратима Офиса са четири промаје.
’’Навлачи се на широко и на дугачко
Нека весела прича’’.
Намигну Мила Веселица
И укључи диктафон.
Цап.
***
П.С.
Мале сценске слике
Слика прва: Галеб на мирном мору плови.
Слика друга: Галеб додирује камеру. Виде се пеге и очи питоме.
– Шта се дешава,
-Причам са галебом
-Фолирање
-Ма не. Причам му причу ’’Кад галеби гачу’’
-Са портала „БАП“. Ћирилица.
-Да, чудан је нешто.
Ништа му чудно није. Кренуло се из Истре.
Задња пошта Пула. Наш Фан лепа Весна.
И галеби имају душу, мајсторе мој.
