Буди ти мени миран (27) – Празник

Блог Недељка Баћине

512
Фото: Pixabay

Басамке до неба
Пут до гнезда,
Где се угнездила ружа ветрова
Паланачких прича.
Господари кошава.
Кад се умори од скитања
Залегне и празнује.
„Бабо још кашику бацио није“.
Разигра се дечурлија
Кад матер задрема.
Преузму кајасе небеских кочија
Па господаре,
Некад јужни, топли ветар
Некад северни, љути северац,
Браћа по матери.

***

Јужни ветар обично крене
Пред католички Божић.
Ојужи варош.
Тихо и ненаметљиво
Као безазлени дим
Из слика родитељске куће
Тад се чељад раскраве,
Загужвају се
Рад интереса ведрине
И веселости кућне варијанте.

***

Долазе наша младунчад
Наши драги
Широког осмеха
Из далеких предела
Где никад били нисмо.
Стижу у потоцима бистрих мисли
Зацевчених у туђе планине
Извуцарани
Не по својој вољи и ћеифу свом.
Дошли су са топлином душе
Да нас разгале и покрену
Пиркајући нам у остарела крвна зрнца
И уморне веђе оца и мајке
Блистају се осмеси
Од дана се прави три у један
Од ноћи погледи неми и ћутња.
Тако то.
Кафа по кафа
Цигарета за цигаретом
Тврда Леланина „мотаја“
По европским стандардима
И Чалетовим кластерима о приступању.
„А ђе ћеш јадо мој у коло се ватат,
Кад играт не знаш“,
Из очевог либра…

***

Са Дунава силазим у варош.
Чукам кораке. Шкртарим.
Паланачка варош напуцана
Као снајка на силбашкој свадби,
Осамдесетих.
Блиста. Лампиони у зеници. Празник је.
Трчећа светла грле
Оматореле платане, као туђе жене.
Да се не разлистају усред јануара
Кад им време није.
Капље срце низ цевчуге. Кида се.
Срце је река. Траг на лицу празника.
Трепћем. Капак по капак.

***

Добра душа паланачка.
Покренула петицију
Да се платани не кинђуре ове године,
Него да се новац, наш новац,
Из општинског буђелара
Усмери на лечење наше деце.
Болесне.
Добра душа паланачка
Временом ће сазнати
Да за добра дела увек је касно
А за време спорта и разоноде
Унапред се плати
Шаком и капом
Тал талова. Бинго.
Онај што клима главом
И печате што дере по својој мери
Не станује на адреси наших сокака
И савести наше добре воље.
Лице наше добре воље.
Лице са ожиљком. (Сцарфаце- Ал Паћино )
Наши локалци су за смешке
И општенародна весеља.
Надљуди, надмудрови, Координатори
Зевзече, зевзеке
Из централе великих вароши,
Пристојно делећи наше паре,
По принципу
„шака мени, шака вама, шака мени…
Шта чекате, сиктер, доста је било“…

***

Добра душа паланачка
Од Грубанових
Надживеће и мене и овај запис
У земљи Србији.
Проћи ће и ово време зла.
Проћи ће и ова дуга болест
На небу нашем. Ни трага бити неће,
По цену да утрне овај дуњалук.
Дотле нек сијају платани
Као свици из Багремаре
Светли им дупе за трен живота
Па изнова.
Изнова.
Дуго типкање порука за болесну децу,
За молитве,
За прошњу
Ми слаби и немоћни
Да се ушалтамо на линију нормалности,
Линију вредну човека.

***

На сокоћалу је Врховни командант.
Усхићено саопштава генијалну вест
Забезекнутом пучанству
„правите децу“
За спас Србије.
Успавало се пучанство
Од златног доба,
У крлетци што се њише
Као палме на отоку среће,
Тамо иза снова,
Иза погледа,
Иза мене и тебе.
Иза логике здравог мозга. И памети.

***

Одрешиће кесу Врховни командант.
Озбиљан је.
Навали млади народе.
Правите и рађајте нова поколења.
Добро се плаћа.
Пара врти, где бургија неће,
Кад се роде на том темељу
Како ће се звати
Долар, марка, евро, куна, динар, круна..
„има ли овде љубави, или само интерес
Влада.., написах једном.

***

Доброј души паланачкој, од Грубанових,
И мојим меценама из БАП вести шапнуо
Би нешто важно
Доброта је као и отаџбина.
Није на продају….

***

Негде пред срећну нову Српску
Крене северац,
Доносећи мраз са небеског појила
За испраћај наших
У земље туђе.
Пролетели су празнични дани
Згужвани смо у грлу,
Отупели на емоције,
Угашени за загрљаје.
Царство ћутања.

***

Чкиљим.
Расцветао се мрачни део ,ене
„Шта има царе“, пита Мила Веселица.
„А , ево…“
„Јели запис спреман“… лекторише ми одговор…
„Безбели… ’’ наставих са чкиљењем.
„Може ова … из предратног џубокса…“
Пита….
„Безбели…“ Блеја је блеја…
Мој. Да се преживи.
У времену паланачке руже ветрова:

„Мој пријатељ и ја
Седимо на клупи
Гледамо звезде
Слушамо вести што су
Управо стигле
Кажу да имамо
Још само пар година
За нас

Живимо у причама,
Бранимо се, ходамо
И славимо
Неке безвезне ствари
Неке безвезне приче
Што је смислио неко
У само пар година
За нас.

Расте као нада, као
Море, као говор
Као покрет, као зора,
Као дете, као крв
Као жеља медју нама
Расте као бол
И гризе све пред
Нашим очима.

Нису довољне речи,
Само обичне речи
Да ме врате у живот
Није довољан додир
Ни да знам да те
Имам
Још само пар година
За нас.

Екатерина Велика

Чкиљим.
На чеки сам
Од празника до празника.
У Паланци….

1 коментар

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here