Нађе се празан папир
На радном столу
Предвиђеном за
Бележење дугих памћења.
Чист,
Бео као морска пена
Невин,
Као дечија сузица.
Не титра.
Не њише,
Мирује док слова се не удену
И напуне његову празнину,
Намах.
***
Нађе се и понека оловка
Поред папира
Као да је са неба пала
Ниоткуд.
Узалуд сат времена тражења
Усред креативног нереда,
Којег остављам за собом
Сваким тешким покретом
(недостатак дисциплине
И кућног васпитања).
Стави праву ствар на
Право место.
Пустила је тинту, тупа је,
Размазана, оштра, саможива
Хоће да командује, мази се,
Бреца, оскакује, чигра је.
Оловка једна бедна.
Хоће да пише шта јој је воља
Мада времена нису
За блејање и лапрдање
Кичмену мождину
И понос на лицу.
Мале флекице покоре.
Тако лако је шчепам
За голо тело.
Она се бечи
И зашкрипи
Као кревет стари.
И крене да оставља траг
На чапри
Папира за писање
Здравомислећих колумна
Упућених нашем порталу.
Поштована и драга Јована.
***
Десило се да је четвртак
Са пет двојки у датуму.
Каква запажања
У брзомислу Миле Веселице.
Отварају се лаке књиге.
”Догодило се на данашњи дан’’.
”Догодиће се можда сутра’’.
Ми у мом преводу,
Мало сутра.
Напрегнуте струне,
Време је страха
На падини земље,
Где сат куца унатрашке
А казаљке се саме ломе
Од беса и невоље.
Буди бог с нама.
***
Драга Јована,
Десило се да ти пишем
Ово писмо.
Уводници се не односе на суштину,
Звездице раздвајају мисли,
Заројене у торове,
Као припрема
На да, не, исхода борбе,
Која ће се мерити
Дужином и снагом доброте,
Спремне
Да са звездама прошета
И потера зло накоћено
Испод напућеног свода.
Приказа сам која зна да џамбаски прослави
Сваку нит што паучином се зове
Давећи нечис и јад
Испод абажура
Заборављених дунавских чарди.
***
Не надај се.
Потопљене су лађе
За наше записе
Подивљали су банкети и феште,
Усијале се мреже,
Дрељи се у празно,
Куцкају брзе и лаке вести,
Празне се очи.
Прснуле су лобање
Ни будалисање није више у моди,
Само празно добошарење,
Без поруке,
Па ни поруге.
Још гласно
Узвикују дављеници
Тражећи сламку правде
Жалећи за погаженим
Идеалима и слободом.
Све остало немо,
Сатрто на првом слову азбуке.
Ни на небу
Ни на земљи,
Ни напред,
Позади зид од челичних плоча.
Само ако груне
Велика вода и сапере глиб
У помахнитали Дунав.
Ко то зна.
***
Зна се у својој доброти
Добри мој Добрица
И прегањат.
Зна проговорит
Олакшат нам тежак ваздух
Што притишће наше погледе
Заковане
За свакидашње ништавило.
Неће да прича о прошлости.
Мука му је.
Ни срећне дане неће да чупа
И весели се као некад.
Упорно табана по сваком
Цветку
Што хоће пролећем да крене.
”Будућност је врбопуц.
Ништа.
Тешко на зелену грану слетит’’,
Закључује,
Док ме пипка по навици
Страхом да ме не изгуби.
”Мангупе ово је важно.
Суштина је у овом трену.
У додиру овом.
Сад.
Сад и више никад.
Ни пре ни после.
То је то.’’
Издурасмо наша прегањања,
После заћутасмо.
Свако
Са своје стране Атласа.
***
”Тешка је ова кошуља навлакуша.
Ко олово је тешка, ђаво је однио.
Данима упија све негативе и невоље света.
Спужва је која се не цеди.
Упија до задње капље зноја од живота, политике,
Дрипаца, сецикеса, лажи и превара.
Натрпала се јадна луда и аветиња џепова пуних.
Крадљивци је тегле за рукаве. Паламуди
На рамена, ко совољуге чуче.
Чемерна и офуцана крагна крије очи
од вуцибатина и ништака.
За појасом качи се и кевће подмладак битанги
за туђим јаслама.
Тешка кабаница брале мој.
Ајд сад помози.
Ако је бацим у перилицу да је оперем
Од нечиса, хоће ли се распаст.’’
На леву је ногу јутрос устала моја друга Лејка.
Народни трибун из Букина.
Љуби је брат.
***
Данас је дан за добру вибру.
Дан за паметне.
Оне претекле,
Последње непокорене
И своје на свом,
У наш офис са четири промаје.
Бануо је Драган Станимировић.
На дар нам поклања своју књигу афоризама
”Ајд за вођом’’.
Првенац.
”Тек кад нам је догорело
До ноката,
Схватили смо да смо испушили’’.
Посвета мојој маленкости,
Миле не чита своју посвету.
Смејуљи се.
У дану добре вибре
Са Драганом Станимировићем
Рођеном у Рудинама, задња пошта Соколац
Наравно Република Српска. БиХ.
Уинат и упркос свему.
Људујемо.
***
”Паметни и књишки људи’’ Азра
Вечерас сам с чером био
У кавказу уз пљуге и пиво
Расправљали смо многе ствари
И кужили свијет.
Чери спике никад доста
Пита ме о плановима
Смије ми се баца фору
Да оснива бенд
А у себи немоћ крије
Да промијени стил манире
Да заблиста у оном
У чему је јак
Вани киша и даље сипи
Ништа ново под неоном
Шанкерица боцом божи
Истјерује дуг
Кажем чери да смо странци
Као што и моррисон рече
Усамљени и маргиналци
Полусвијет
А чера ме и даље слуша
Пије пиву пљугу дува
Гледа некуд у даљину у ноћ
Јер и он као и други
Паметни и књишки људи
Истрошио се временом
Скроз на скроз.’’
Бранимир Џони Штулић
Драга Јована,
Десило се са папиром и оловком
Ово мало писмо…
***
П.С.
Прошле су три године.
Први запис за наш портал.
Ништа се променило није.
Страх добио на јачини у народу.
Од свега и свачега.
Мудри Меша давно записа
”Бој се овна, бог се говна, кад ћу живјети.’’
Да васкрсне Роса Граховац и олово да излије
где би овоме народу крај био.
Писаћемо и о томе.
Тако хоће Мила Веселица
И народни трибун Лејка.
И Блу генијалац ме наговара.
Срећна нам годишњица.
***
Мили моји.
