Понекад сврати
У наш офис
Са четири промаје.
Некад би то имало мирисе
Људикања
До дубоко у ноћ,
До последње чаше,
Или док се ватра
Не утрне
Јербо,
Снаге би понестало,
Да се ћепане
Удену у ’’смедеревац’’
И ватра се пођарца.
Сада дугмићи, преузели пикслу
Ону што одврћу,
Исти га брале мој
И заврћу.
Одређују ритам живота,
Ритам дисања,
Правила понашања.
А тек на последњој рупи
Свирале
Затрефило би се људикање.
’’У неко будуће време
Велики илузиониста
Макнуће га и са свирале’’,
Зверну Ранко домаћицу.
’’Не што ће га макнути
Него вануставно и забранити’’,
Измудрова Мила Веселица.
Под аутоцензуром сам.
Вјетрина куцка по прозорима,
Као некад Лејкини прстићи,
Кад се бори са сваким ретком
Мојих записа,
Мерећи сваку реч,
Док је не умије и тури
У неки смисао,
А кад поентира
Умили јој се гласом жуне
’’Друго моја, ближњако.’’
***
Крхотине.
Са висине цела Паланка
Утапа се испод нивоа Дунава.
Падају ћерамиде.
Наерене сабласти прошлости,
Раденички успеси и
Празничне шаре, чека се со.
Ваљда да се не тумбамо
Ван прописа.
Све под конац.
’’Ни оно што смо наследили
Сачуват не можемо.
Град је прогутан, изглодан,
Начет одавно.’’
Без икаквог реда и смисла
Табана Ранко
Према причи
Спремљеној за запис
О незабораву
И непролазности.
’’Све на папир,
Да се не заборави.
Можда неком и затреба,
Коме јуначе.
Фејзбучење зашило уста
И уши зачепило.
Мимикрија инсана.
Само Божја милост
Вазда је враћала затечене
У реалне оквире
Простора и времена’’,
Закључи у првом маху.
Климоглавих му сваку
Речену.
Мила ни да зуцне.
Чудо.
Као да охану мало.
***
Ранко је народни трибун,
У покушају.
Претегну обавезе.
Убрза се корак за животом.
Увек нека преша,
Ђаво је однио.
Познавалац је сваке
Новогајдобранске кафане,
Које уредно слаже
У библиотеку
Херцеговачких мудролија.
Блу би повикала
’’манипулација’’.
Све приче купљене и скупљене
Чувао као жежено злато,
Ћупира.
Понекад попусти
И зарудари подјекоју.
Вештина беседе.
***
– Кад сам се са Ђуром враћао у Нову Гајдобру,
Из свег гласа је колико га грло носи пјевао.
Надјачао ’’тамић’’.
Богами и ја прихватих.
Мало сам лауфао,
Него све у свему би добра прича.
– Крени. Загангај.
-Би ја да знам. А и теби нешто не иде глас. Није добар. Крчиш.
Са обадве стране.
Смеје се.
Одрецитова песму Ђурову.
’’Тешко цури која је поштена
Кад остари нема успомена.
Немој мала коме да си дала
Што је моја рука миловала.
Немој мала рећи да си моја
Имам двије сигурно ти није.’’
Добро је па не загангасмо.
Посигурно би се Мила прекрстила
И синула про врата.
Срећом.
***
’’Кад смо слазили у Паланку
Ђуро је увек пикирао на ’’Идилу’’.
Ради мира. Ради газде.
Ради ђаконија из кухиње
И врхунске услуге.
Могло се у његовом друштву и добро нагостити.
Радо је свраћао у ’’Идилу’’ и због гостију
За које би знао рећи
’’То су прави бизнисмени. Ништа машна ташна.
Авиони камиони. Може се ухватити и по која
Паметна и неки динар намакнути.
Благородна му рука.
Увек за срећом. Нагонио га бизнис да довлачи са Берковића сир из мјешине,
Кајмак у дрвеним чанцима, стељу, јагњад, а богами било их је,
Који су му наручивали и млаћеницу у кацама. Удри по ’’тамићу’’.
Петотонцу. Одавде кукуруз, а врћи мирисе завичаја амо.
Кад је Ђуро измислио покривалицу ови се ни у јају зачели нису .
Испод патоса шкија ко дукати. Оћеш резану. Оћеш у листовима.
Људина од два метра и преко стотину ока.
Тенк од човека а газа меко.
Глас кад пусти ко да загрми а кад треба ћутат,
Не прозбори ни једну.
Причао ми Стојан да је за окладу отресао јагње
И сасуо бидон ’’жилавке.’’ Нику му се пачати није
У његове бизнисе.
Врдао би онолики и умиливао док све не поравна по свом ћеифу и мерици.
Ко вареника у шкипу.
Позва нас Стевица за сто.
Са њим ’’један и још један.’’
Уто дође и газда Боћо.
Отпоче прича.
Воли Стевица, директор
Гиганта електроопреме ’’Нопала’’,
Консултације са ’’чудом од трговца”, Ђуром.
Понеку скрене на шегу, ’’онај један’’ а и онај други шпијају.
Нелагодно им.
Боћо је у вечитом залеђеном осмеху дечака.
Потегло се позамашно.
Напреже се паланачка оморина пуста.
Окреће и Ђуро. Гурка ме испод стола.
Неда ми ни зарећ. Не пипам се више по џеповима.
Навиљци хране и пића на столу.
Приноси се, нема шта.
Бокти. Онај што му дадох име ’’ и још један’’ запени
да му Ђуро прода кошуљу за педесет дојчемарака.
То се зове провокатор у покушају.
Ништа му Ђуро не рече.
Понижава бива и Ђура ваљда и мене.
Цокну ме Ђуро испод стола.
’’Вади’’ рече.
Богме онај ’’ и још један’’ извади.
Скиде Ђуро кошуљу.
Узе мароне. Трегерашица маја бљесну.
Необичај за Боћину ’’Идилу’’.
Све се заценило од смијања.
Мени се неда.
Ваљда што сам млад и набусит.
Ђуро ме смирује погледом.
Подера кошуљу онај што даде мароне.
Поред шавова.
’’Оћеш ли Ђуро ову кошуљу сад платит за десет марака.’’
’’Јаштаћу, ево..’’ пружи му.
Опет се сви зацијенисмо од смијања.
Ваљда и ја. У нека доба кренусмо. Мора се.
’’Да платим мали’’,
’’Плаћено’’,
Рече Стевица и пружи Ђуру руку.
Некако се угурасмо у ’’тамић’’, петотонац зелене боје.
’’Е, видиш мали. Нека ти је ово школа. Тамо ђе људи има и гужве буде,
Ђе је гужва има и будаца а вала и пара.
Кад ти понестане ти сиђи до града.
Ето вала…
А кошуљу прикрпит мало требаће…
Вазда се нешто око камиона пршка.’’
Година је ратна. Несретна. Кад су плате биле три марке.
***
Причу о Ђури Солду испричао Ранко,
Од Окиљевића из Нове Гајдобре.
Заценисмо се Мила и ја од смијања.
Ранко припомаже.
У трену ухватих сенке чељади
Како се смеју и шегају
По зидовима офиса са четири промаје.
***
’’Почни мислити,
А не типкати Блу.
… и шкуре затворити.’’
Узалуд је опомињем.
Тера по свом.
Паметница. Прзница.
