(Yes, my baby, no )
***
Веју пахуље,
Оне крупне што клепћу
Само за себе
Своје сонете.
Средом заблати.
„Дође зима“
Мудро закључи Мила.
„Машала. Машала.
Покриће пшеницу бјелицу
И разиграт нам дечицу.’’
Мила прасну у смех.
Зна она то.
Од срца.
Кад туга оде низ димњак
Из нашег малог офиса
Са четири промаје,
Нема зиме.
Бар још годишња доба
Како тако
Растаљују се по
Законима природе. Очигледно.
Нема шта.
***
Дође са снегом Милутин.
Завичајни брат.
„Ба’те да се здравимо’’.
Оран је.
„Да се здравимо.
Трипут Милутине’’
„Него како рођени.’’
Тако и би.
Небеска муња.
Мој Милутин.
Насмејано лице моје младости
Гајдобранска разгледница,
Панорама доброте
И поштења.
Лејка да је ту
Закључила би из прве
„Човек и по’’.
Мудролије
Лејкине играрије.
***
Утихнули смо мало.
Нарамак у Тањиној руци
Проверених дестилата.
Дуванимо.
Тражимо излаз за ћутњу.
Развезујемо језике,
Све је мање оних
За које би питао.
Све је мање памети
Која би их се сетила.
Коте се дивље зверке,
Питомина се раскокаће
Ко пијана кокош
И шмугне
Далеко од очију,
Тумачи Милутин.
Невоља му дахће за вратом
Пахуљице звезданице
Низ кичму се плазе
Зимоморица.
***
„Покрадоше ме рођени,
Ништа под милијем Богом не оста.
Чиста окупација
Лопина и лажовчина,
Шпија и жбира да те Бог сачува
Избројат их не можеш.’’
Отчепи Милутин.
„Знају рећи рођени мој
Док је Милутин кадар био
И по живим и мртвим
Је знао газит
До циља да дође.
А знаш рођени да тако није.“
„Знам’’.
„Потоње што припише се
Милутин је увек у праву
Његова да је задња
Ником за реч неда
Ко да је Богом дан
И свезан
А није тако рођени’’.
„Није Милутине, није. Народ свашта збори.
Нико му није затворио уста.
Пропала работа.’’
„Лажу, све лажу’’.
„Лажу. На фатове.’’
Безбели. Шта би друго гариби
Знали смислит.
***
И Мила присутна.
Чудо је да не прозбори ни једну.
Хвата белешке у глави.
Сутрадан ће листат непознате речи
И слагат за неке нове записе
Исправљајући моја сећања
Моје приче
Даље је тараба.
***
„Прво ми макли бицикло. Оно швапско.
Са точковима великим. Нема оног ко се на њему није учио.
Прије би се научио њега гањат, него одат.
А тек га притегао.
Затегнуо сваку шрафу и жицу. Оде…’’
Невољан је Милутин.
„Оде дрљача. За њом и ланцара. Коме то треба рођени.
Кренуше пуним гасом.
Понекад чујем а из кревета устат не могу.
Нестадоше мотике, ашови, лопате.
Неста и онај крамп што сам га донео са
Радне акције ОРА Нови Београд.
Капија доња све празнија.
Одбранит се се од ниткова и лопужа не мореш.
Понекад би припуцао ал није људски. Зрело није.
Пређоше на ајван.
‘’Није то никад при нашем народу било Милутине.’’
‘’Није . Ал ето … Не можеш се бранит. Пријављивах Милицији.
Ништа. Мала вредност.
А више тих малих вредности и оста Миллутин без гаћа.
Оста чист ко ледина.’’
Не знам шта би му рекао.
Кад би ми реко да су нам
И Државу лапили
Љутно би се .
Био би у стању да ме звизне
Посред челенке, би…
Размишљам у себи
За себе
И никог више.
***
‘’Дође ми један човек. Знаш ти који је.
Укабулио.
Да ми све то она несрећа и злосој од комшије
Ради о глави.
Бива намерачио се на парцелу. Удара на две улице.
Ето немам и не знам како је то располагат са њом…
Отимачина и лоповлук.’’
‘’Није ваљда онај на кога мислим’’.
‘’Баш тај на кога мислиш. Пиши рођени,
Тек сам кренуо.’’
‘’Шта да пишем Милутине’’.
‘’Све како је било и шта ћу ти рећи.’’
Мила клима главом.
Нађе се у трену
Оловка и папир испред ње.
Брзина.
И Бистрина.
Климнух главом.
***
‘’Поставих му чеку. Вребам ноћима.
Намерачио се на сановник за голубове.
Сам знаш колико ме јада убило док га
Дигао нисам. И задуживао сам се и код тебе.
А о јату српских високолетача
Да ти не говорим.
Сувим златом сам их плаћао Гери из Раткова.
Све шампиони.
И тако …
Неку ноћ пред зору кренуо лупеж
И јадо од човека да га макне.
Даде ми Бог снагу и скочих.
Ухватих га на делу.
Шампионе хвата и одврће им главе…
Зашто га не…
Боље да не причам…
Скотрља се Милутину суза.
Из левог ока.
Крије својом великом шаком лице.
Невољник.
Прену се Мила и оде у свој део офиса.
Мене сузе неће
Одавно.
Проклиза туга на сувом путу.
Ни дашка прашине .
Трагови живота,
Поред пута видљиви и дубоки.
Више се не крију.
Лоповски поготово.
***
‘’Имаш ли каквог доброг адвоката рођени’’.
‘’Имам Милутине’’.
‘’Најбољег хоћу. Не питам даље.’’
‘’Знам Пеђу.’’
‘’Зовни га.’’
Објашњавам Пеђи.
Тешко да разуме
А и мени се неда саставити упитна.
‘’Нек дође човек за сат времена, идем из Новог Сада.
Тамо је колегиница Милена, нек сачека. ОК.’’
‘’ОК мајсторе.’’
***
Попусти притисак.
Сколесали смо се у гледање.
Путања је силазна
И мени
И Милутину.
Нисмо за причу о тамничењу
Сваког новог дана
Наших буђења
Без наде и опоравка.
Смета људско зло и похлепа.
Смета што ван сисема штекћу бушибозлуци и ништарије.
Лоповске су најгоре. Оне кад почну крунит
Стат не знају.
До чокова позобљу,
А њега за успомену понесу. Коме и докле.
***
‘’Не прати ме више рођени’’.
‘’Није ми тешко.’’
‘’Нека. Идем ја код адвоката’’.
‘’Па хајде онда. Лево ти је од Робне куће. Нацеш’’.
‘’Јакако.’’
Поново се здравимо.
Под нашки.
Тако цели живот.
***
Испраћајући Милутина више Робне куће
Нашао се и мали облак
Окован сивилом.
Више га нема.
Нема облака плавог .
Блу.
‘’И њега је неки лупеж украо.
Скинуо га.
На отворено и кварно.
Сви да виде.
Без стида и срама.
***
Тескоба. Притисак на очи.
Тутње тренуци са Милутином.
Милин глас.
-17.децембар на вратима.
– Па шта
– Избори
Напањи Мила. Дода глас.
Пуче утроба сећања.’’Булдожер’’
‘’Ја понављам
Небо је blue и очи су blue
Љубав је blue и море је blue
И пјесак је blue и палме су blue
Ал ‘ наравно за далтониста
Сви далтонисти, rock гитаристи
Сви наркомани, домаћи и страни
Пензионери, саботери
Циркусанти, преваранти
Дјеца и војници, тешки болесници
Млади нирванисти, ексхибиционисти
Професори и гробари, стриптизете и морнари
Психопати, кондуктери, наши славни фудбалери
Сад смо сами
Ту на плажи покрај мора
Ја и ти моја цоца-цола љубав.
И као што већ рекох
Небо је blue и љубав је blue
И море је blue и палме су blue
И пјесак је blue и и очи су blue
No, I don’t wana be a paraplegic, baby“.
***
– На коју страну Мила.
Погледа и ништа не рече
И не мора.
Хватам јој мисао.
Притвори шкуре blue.
Blue.
