Кумара Трипко
Ваљда се тако крстио
Студентски трибун
Будући војвода, а у најмању
Сердар за неупућене
Као ветар северац,
Ошинуо
По нашој студентској чамотињи
И кренуо Његоша
По хиљадити пут,
Наизуст
Оверавао је нашу оштрицу мозга.
Понекад
Бркајући лонце и поклопце
Опрезно пипајући наше емоције
А никад да не посустанемо
А и не дај Боже одустанемо
Од врхова
Научне марксистичке мисли
’’учити, учити и само учити ’’
Уффф…
***
Лакнуло би, Блу,
Кад би се искобељала
Из неког зијана
Баш уффф…
Трипко би сваку беседу
Тријумфално завршавао
”Вук на овцу право има
Као тирјанин на слаба човека
Али тирјанству стати ногом за врат
Довести га к познавању права
То је људска дужност најсветија.’’
Дошао би мир у нашем Дому.
Таласи Доброте
И похоте за тек отворену дебату
Где смо зашкиљили окице
Будући државни академци
Ове нам велике отаџбине
Лепршаве,
Заувек заденуте у свакој ноти
Рокенрола.
После су дошли
Монтери, битанге, башибозлуци,
Фукаре,
Отеше је од нас слабих и никаквих
Растурајући је
До последњег шрафа
Вукови и овце.
***
Хоће од велике мисли
Да прсне мозак.
Тешко га више ико састави.
Шерет шабачки
Мирковић Драган
Зачивијао би малог црва
У сваку будућу беседу
Која би требала да крене
’’Опет Јово наново’’.
’’Мрчиш ли ти ових дана ишта, Триле.’’
Тајац. Тајцовити.
’’Вала јадо мој мрчим, оно што
Тебе никад запаст неће, овце су ти
За шишање, народ за карање.’’
Свака даља би била узалудна.
Знало се разлучит
Овце од чељади,
Чељад од оваца
Тако тад
Овако и сад
Дође ти на исто
Питање редоследа
Варања или карања
Шишање дође под обавезно.
***
’’Једна од великог стада.
Огледало каже.
Овчица.
Овчурина
Шиљеган.
Двизица.
На почетку сваког краја би
Јагње.
Само кад имаш сна.
Кад те наљуте,
Дрекнеш да се сви струне
Од страха,
Пусти је љута је као овца.
Остаје блеја.
Блејање до последњег даха.
А господари,
Ђаво их однијо
Увек на крку спремни.’’
Лејкина мудровања
На порталу
’’Волим Младеново’’.
Пред децембарске изборе 2023.
Преписах.
***
Знам понекад
Да застраним у скупљању
Давно заборављених прича
Складиштених у ризницу
Оних што слушат знају.
Чупам једну.
Опет о овцама.
Мирис народне кухиње и подробца.
Елем, имао неки домаћин стадо
Од сто оваца.
Увече угонећи их у торину броји.
Једна фали.
Поново се даде у бројање.
Фали.
Узе пушчетину и крену у планину.
Негде пред зору
Намириса је под једном плочом.
Поскочио је домаћин од среће,
Све подврискујући.
’’Овцо моја, овчице.. нек сам те нашао.’’
Неки су се клели
Да је исти после причао
Нашироко и надугачко,
Да му је драже
Што је њу нашао
Него све оне што су покорно
Са планине
Сишле у торину.
Да верујемо причи.
Не би домаћин лагао. Ни за
Живу главу.
Реч је реч. Није образ гузица.
Укабулио ми један човек
Да у пуном налету
Предизборне кампање
Крижа по списку своје овчице.
Зунда.
Од врата до врата.
Јаше по телефону.
Зивка.
Каже најбоље ноћу
Кад се овчица спрема на дремку.
Капиларни бонус.
До врха каце посолит
Насут воду,
Одозго стиснут каменом,
Донешеним из Невесињског луга.
Чисто ради жутила.
Окрунит клип кукуруза
Са Чипске дужи.
Притиска човек. Притиска.
Каже не сме да се стане.
(На ком правцу, бре.. Дрекнуо би).
Елем,
Закључујем,
Свака сличност је ненамерна
Ликови стварни.
Једном ћу ти рећи.
Који.
Ако изгубе.
’’Нисмо више мали’’.
Мудро ће написат Блу.
***
Вазда су наши пуштали
Косу и браду
Посебно кад су били у жалости
Посебно кад се Отаџбина бранила,
Посебно кад се слазило
Са катуна
У чаршију међу народ.
Биркали би прави трен
Кад би скидали са главе
Косу и браду.
Господари планина.
Прије него би било
Оставај с милијем Богом
Вазда би се нашла
Покоја сузица
Мушка и шкрта.
Суноврат емоција.
Ако би јунак налетио на праву
Фризерку од лепоте
Оштро би
’’Дедер шишај ме као овцу’’.
’’Како’’.
’’Фино, тури ми главу међу ноге
И стрижи.’’
Кобајаги.
После је наш Момо Капор
Све то забележио
И забележио у књигу.
Ништа није друкчије
Ни на полеђини Паланачких разгледница.
– Дође бефел из Београда.
– Како. (Ни упитати се не сме)
-Шта како који мој. Стрижи као овце до последњег гласача.
Пакети, сендвичи, динари помоћи, обећања,
Лактања, утеривања, шлихтања, дипломе,
Тротоари, дронови, жирафе и слонови…
Све за народ, народ за дај, шта даш…
Јербо
Каравани пролазе
Стадо моје бело
И ти
Блу
Јагње моје плаво.
***
Задњих година
Мила Веселица
Зна почастит зидним календаром
За чланове наше заједнице.
Онај обични.
Скоро да је вучен на шапилографу.
Туго моја
Јербо
Нема неке добре руке
Да пружи колора бар зеру.
Цицијаше
Власници наших минулих радова
И подераних гаћа.
Зна Мила работу,
Сваком понаособ
Тумачећи речи Владике Григорија
’’Нисмо ми слабе овце
Да сваки вук
Има право на нас’’,
Забележене црвеним словима
Баш тамо где очи кренут морају.
Тек понеко се да у тумачење.
Већина заблеји у цитат
И шмугне про врата
По цену хладноће
И киша децембарских
Онако
Како су већ одлучили
Они горе.
***
Од мене
Шта од мене.
Храбри људи. Оловке у руке.
Нашарај рођени
Од мене снајка наша
Габи од Загреба
Послала ферман
’’Ја сам пристала
На све бијеле лажи
То је живот најгори
Али лакши
Само жеља скривена
Још се буди
Да ме воде гдје је снијег
И наговоре на бијег
Храбри људи
Поноћ је, увијек исти глас
Касно је остани уз нас
Буди као ми
Свиће дан
Понавља се све
Они руше шаторе
Иду даље
Неће наше законе
Ни медаље.
Ако други не схвате
Нек ми суде
Нећу живот миран, тих
Моје мјесто је уз њих
Храбре људе.’’
Габи Новак ’’Храбри људи’’
***
Блу
Нашкиљи па зашиљи.
Отријех чело и уста.
Окрећем Блу.
На црвеном гумбу притиска
По дужности
На зеленом попушта,
Пунећи котарицу љубави.
Брига њу за овце.
Дамара по тишини живота.
Већ одавно.
Јербо.
Она је светло
Није тама.
Баш нас брига
Где је тама.
