Крунило се његово окружење.
Одавно је пребацио милион нечега.
Каже Мила Веселица,
Да се завршавао круг немачке марке,
Ухватила је паучина,
Која ће у будућим временима
Бити покидана.
И кад се кокот банкарских махинација огласи
Поново је васкрсла.
Швабе су то.
Још није завршена друга светска војна.
Евро је лажа и паралажа.
Богати ће бити још богатији,
Сиротињо цркни. Ужас је наша фурка,
Заверглала Мила.
Можда је у праву.
Шта ја то знам
И немам чиме да мислим о томе.
Само неуки, незналице, насилници
Све знају
И у свом плићаку
Вуку се по блату,
Хватајући се за реп
Великом курјаку,
Господару чопора.
***
Претварао се у сунђер
У друштву виђенијих, школованих
И паметнијих од себе.
Упијао је њихова искуства,
Муке од живота,
Брижно бележећи решења
Да грешке не би било.
Знао се покуњит,
Сломит кичму.
Руку пољубит
И увек ту бити ако што зафали.
Крцкао је из њих
Последње атоме вечерњих теревенки,
Чак и ћутања
Је претварао у поруку.
Знао је са филигранском прецизношћу
Запамтити
Кад је ко подригнуо, колико је флаша
’’Грашевине’’ скршио,
сифона соде воде,
Испрскао по тамбурашима Неше Николића,
Коју је преврнуо онако успут.
(„Кобајаги“, добацује Мила)
Е, Мила, Мила …
А ко је Соку Гузару натезао? Ко?
Увек при руци,
Увек на месту
Увек спреман за седлање
Па и за јахање ако затреба.
***
Постоји и друга страна медаље
Други пар опанака.
Постоји и други пар рукава.
Први у Бачкој Паланци
Циљно се окруживао са
Мумлајућим, зарибаним љуштурама
Оних који се гомилају
Као штир на грудини,
Громаде шетајућих стероида
Којима је продавао муда за бубреге
Обликујући њихова зрнца памети у главуџама,
Давајући им до значаја
Мерицу припадности
Окидач психологије победничке руље
По трилеру усе, насе, подасе.
Љуштуре празних шкољки,
Док су светлуцави каменчићи
По протоколу
Клизили у његову кесу.
Преторијанци
Газде и лихвара Шуце.
Опака стратегија
Која је вирила тамо
Где су туђи швајс апарати
Остајали без кисеоника.
Улагање у светлу паланачку будућност.
Крчио је газда Шуцо
Шикаре олињалог социјализма
Купујући академске дипломе
За своје Преторијанце
’’Фабуси, Униони, Меге и остале шеге,
Једног дана Србијом ће владат’’,
Визионарски је предвидео.
Одриче се памети,
Тамо где треба
И коме треба.
Љуштуру од прашине бисернице
Нек пуне неки нови
Зглавкари.
Шуцини Преторијанци,
Чувари Шуциних бисага и дебелог хлада.
***
Обиграла је све паланачке месаре.
Никле су као печурке у Полојској шуми.
Кинђуре се у светлима
Златног доба,
Раме уз раме
Уз банке.
Кладионице. Пекаре.
По доктору Хатиму из Нове Гајдобре
’’Жујин синдром’’.
Свет виртуеле,
Кријумчаре стварности.
’’кад се научи отресати
Прашина с ногу…
Кад се на време ухвати летње сунчање нона,
А на ципеле се заборави… ето Жује побро…’’
Грања Слаџа из Масне Поњаве
У енигми разрешења синошњег сна.
Наредио сан да изврти килограм
Телеће џигерице
За верне пулине Црног и Наталију.
Обећа у сну.
Сан се и оствари. Тек понекад.
На теби је тумачење.
Ризиковат ретко ко сме.
Поготово климактерична Слаџа.
Ружан сан.
***
Иде ружан сан.
СРЦ „Тиквара“ Бачка Паланка.
Грануло сунце.
Милује Цврцину бару.
Трепере игре светлости.
Одушак је души.
Слапаре добре душе Дунавом.
Успомене.
Слегла се убовиња од народа са свих џада.
Замерачила и засевдачила на иљаде грла,
Друмом царским уз чарлијање јужног ветрића,
Будне ливаде, весели цврчци, птичке мале појају,
Све зуји. Буја на све стране.
Удариле зурле и ћемане. Вртља армоника
Лудара. Убавиње. Праше прашници, клибере
Се тучци и зевају тукци.
Велу конгрес по питању мачки и керова луталица.
Конгрес по васцијели србски народ. Сви и сви.
Сви и баш сви на конгрес. Технолошки вишци,
Волонтери раднички, сељаци од деветог кољена.
Они питомих лица.
Академци и поштена чељад.
Све пршти. Лету у небо сендвичи и чрвене,
Ко цигани, бе…
’’Тиквара’’ ко шипак.
Еве да не прсне. Халабука на црвеној линији,
Експлодира, дежурна ува и дежурне очи прате.
Дође на бину главни што се пита.
’’Разумем’’. Има да се чувају домаћи песи
И мачкови, јербо по нови закон, ловци,
Преторијанци све воде у азил.
На шкопљење. Нек победи хуманост и солидарност.
Буџет се не сме трошити на лажни уједи песа и мачкова.
Ускликну капиларна руља поглавици
Хаџи Кучку из иљаде грла.
Тако је. Тако је.
Живио поглавица. Хауг.
Кренула хајка.
***
Заорга труба циганска Масном Поњавом.
Хоће ћерамиде да крену.
Хватам крај сна.
За доручак Црној и Наталији телеће џигаре
Да спремим.
Од злих хајкача да их спасем.
Кад имају тако лепе чељусти.
И секутиће нежне.
У џеп да стану
И шкљоцају по рукама и ногама
Харачлијама паланачког буџета.
***
– Нико неће да ради. Све би то ја по туру, закључи Фирга.
– Нек дувају… незаинтересован за Слаџин сан процени Милоџанки Никола.
– Објавит имена у ’’Недељним’’ и Бап порталу. Јавно нек се зна – мудрује будући научни радник Вук.
– Полиграф Бато, полиграф, да се види, кога је кер ујео… наљути се пензионисани командант
Добровољног ватрогасног друштва Дуле.
Гробар Драган ништа не рече.
Чувари буџета наше вароши.
„Кркајте моје лепотиње… кркајте“,
Помилова Слаџа Црног и Наталију,
Који, давећи се наставише да једу телећу џигерицу.
***
Кад Милица дође из Новог Сада са високих државних школа,
(Које се не пикају у овим виртуелним временима златног доба)
Призове тиграстог мачка,
Правог европског и весело каже
„Дођи тетки, златни тигре, да те пригрлим“.
Богме тигар златни скочи јој у наручје.
Бива на рачун сестре.
Пролазе године.
Цела шега.
Милица то боље зна испричати него ја.
Обећа Мила Веселица
Да ће привести Милицу на тренутак истине
Да све по реду исприча.
Ја ћу бележит
Ваљда ме оловка слагат неће.
***
„Тешко време за маторе пријатељу мој
Улоге су давно подељене
И свако иде својим путем
Очеви пију и саплићу док пјевају
Жене их заобилазе на мах
Клинци их растурају збијени у гомиле
Они пљују гласно и урлају ко звијери…’’
Џони, врати се.
И све нам опрости…
***
Жуја вртља сигнал вибера,
Прича нешто,
Милује златног ретривера Мила.
Брбља и кад спава.
’’Кад ћеш на ову страну.
Не ради мене.
Ради Мила. „Битанго“
Ваљда.
Проходна је Букинска цеста.
Кажу, крај пута трава је покошена.
Кажу, врзина крај пута је покошена.
