Јанко Кешељ,
Врли угоститељски зналац,
Био је перјаница лепих манира,
Које је ширио
Као управник Мотела,
Кроз своју бисерну перфекцију
Вешто је увијајући кроз одрастање
Потчињених у заједничкој работи.
Обично пред неко велико празновање
Јанко би се подмлађивао.
Тако је било и за дочек 1997. године.
Тихано задовољство
Озрачило је његово горштачко лице
Сазнањем да му се нико
У посао мешати неће
Предлагат, паметоват, смарат.
„Три лика за Холивуд’’
Јанко, Зорица и Рајко.
Тројац без кормилара.
Прштаће шљаштећа Нова 1997.
Уз ноте естраде „Таш“
Мотел као претеча
Розе позе забавне Србије.
Мало је било школованих
а о хибридним угоститељским радницима
Да не говорим,
Као што је био Рајко
Универзални војник свог заната,
Пошећерено вечитим осмехом
И руменилом у лицу.
Увек у послу, увек нека преша,
Никад станка.
Дуго је у потаји
Спремао „Хепи тачку“ са особљем,
Уз кратку здравицу
’’Драги гости вечерас на дочеку
Нове Године, вама на услузи ће бити.’’
Поче набрајати.
Од управника Јанка до собарице Гоце,
Сценарио да се најежиш,
Уз игру шаренила, светлости, музике.
Млади, лепи, уљудни,
Куд ћеш више
Моћ вештине и знања.
***
Најнежнији део Јанковог тима
Била је Зорица,
Пионир маркетинга,
На овим просторима.
Утркивали су се локалци
Да им она буде гост
ТВ „Ласта“, радио „БАП“
’’Недељне новине’’.
Њена прича о лепом угоститељству
Као љубав, као пристојност, као уважавање,
Ширила се као моћна река доброте
На све госте Мотела,
Како старе тако и нове.
Срећна је што ће гост
На позорници Мотела бити
Ванвременски уметник Драган Стојнић.
Нек запева
’’Иде, иде живот крај тебе и мене’’.
***
24. децембар 1996.
Кренуо је бес на пендреке.
Две су посвађане стране.
Тешко је започет трежњење,
Игра између две ватре
Аберечке, абертуте.
Немушти језик исте фамилије,
Чувари и издајници
Наше лепе Отаџбине.
До прснућа.
***
Једно Јанково око
Увек је мотрило на догађања
У објекту.
Друго око водило га је
Ка столетној липи у башти Мотела,
Испод које је Трипко Баранин или
Можда Добрила из Херцег Новог,
Донела расад мимозе
Да се грања,
Да се од жутих цветова распукне,
Доносећи топлину пролећа
И југа са нашег мора.
Није било дана,
Да Јанко није обилазио мимозу.
Она се стидљиво промањала
Хватајући Јанкове приче из давнина
У пуној снази бубрећи
За неке лепше дане.
Леп наслов за причу ’’Јанко и мимоза’’,
Ваљда у некој будућности
’’Кад се све буде звало љубав’’,
Рече Жута.
Шкљ.
***
Навукла се још једна кишна ноћ.
Роска.
У мраку су очи вучије
И позицији и опозицији.
Забректаше велики аутобуси
Испред Мотела.
Јанко изброја три.
Продје га дрхтавица,
Од рбата до ципела.
Тресе га осећај за невољу,
Долазећу.
Нагруну светина кроз капију.
Акастиле у чопору,
Грунуше на врата Мотела.
Први су предводници
Жена танковијаста, зрно које
Подскакује и подврискује.
(Слаџа из Ману Поњаву),
И смртно озбиљног лица
Упицањен као грло са ергеле
Карађорђево
(гласноговорник ’’звезде која трне’’,
Друг Драги).
Препозна их Јанко
Вечити гребатори за бесплатне карте,
За концерте естраде ’’Таш’’,
У Мотелу.
Миче се Јанко са видика. Шмугну.
Разгледа аутобусе полупаних стакала,
Улубљених каросерија.
Напуклих шофершајбни.
’’Где су ретровизори’’, запита се.
Зима блиских сусрета незадовољника.
Слудјених и мање слуђених.
Препозна глас шофера Слободана
’’Треба славит што живу главу извукосмо,
Нагрдише нас.’’
Паметни седе код куће, не вуку ђавла за реп.’’
’’Крвно коло, рођаче’’.
’’Шути Слобо, чуће неко’’.
’’Нек чује. Шецко ми је.’’
Сва три возача кренуше у Мотел.
Оста Јанко да завирује
Разлупану митингашку коњицу.
’’испале су неком цугле из руку,
Кугле од живота.’’
Прекрсти се.
***
Тражи се објашњење.
Закопитио се живот у масовном трошењу
Стресови… криминал… домаћи издајници…
Олош… хијене… издајничке ’’шушке ’’ лете…
Ударила бола,
Од старе српске промаје.
И увек кад за то време није,
Створи се његов посилни Рајко
Да га врати у реалу.
Па и сад.
’’Чекају вас у канцеларији, управниче’’.
’’Ко чека, јуначе?’’
’’Ови са митинга из Београда’’
’’Била су два. Контра или онај други?’’
Не хтеде Рајко ништа рећи.
Ни зуба да забели.
Алчак кад треба
Ћутати.
***
’’Ви сте управник Мотела?’’
’’Ја, господо, изволите шта треба?’’
’’Ми са митинга. Послао нас Браца,
Да нас окрепите и све по реду’’.
’’Ко вас је послао…’’,невешт се
Прави Јанко, игра се.
’’Кој бе, Браца, наш Брацко’’,
Исколачи очи Слаџа из Масну Поњаву,
Ошурена и згажена као мали
Провинцијски лист,
Испод парног ваљка велеграда.
Устукну Јанко.
Одувек је знао повладјиват женама.
Поготово оним,
Које знају исколачит очи.
***
Откравише се путници намерници.
Јака је наредба друга Брацка.
Празне се фирижидери.
Точи се немиице.
Горану прики се нешто не ради.
Јесте да је декинтиран, а вечерас се
Неће нахватати асне. Богме танко.
Цврче залихе пробраних одрезака,
Спремљених за виђене госте,
За дочек Нове 1997 године.
Замркли гости.
Одузети за столом,
Надвикују се,
Меречи јунаштво
На бранику Отаџбине
Против домаћих издајника, олоша,
Лешинара пете колоне.
Разбистрила се политика
Као зора која их
Потрпа у разлупане аутобусе,
И уз песму пут Бачке Паланке.
Чуваре ’’звезде која трне’’.
Особље поче скупљат срчу,
Срећно што незвани гости
Не остадоше на конаку.
’’Закон је закон, ал Брацко је Брацко’’,
Удари Горан на шегу.
Мој добри прика.
***
’’Ко ће ово платити, управниче?’’
Јанко као да не чује Рајка.
Зорица подупрла главу.
Клоне од умора.
Тешка је тишина у управниковом
Кабинету угоститељских магија.
’’Онај горе Рајко, онај’’.
’’Који управниче?’’
’’Бог Рајко, Бог.’’
Тако је и било.
До данлиданаске.
***
Обновиле су се залихе Мотела.
Нико од особља кући није ишао
Лијегат. Коликогоћ.
Прву песму за срећну 1997 годину
Драган Стојнић је
Поклонио и отпевао за златну екипу
Угоститељских зналаца Мотела.
’’Иде, иде живот’’ Драган Стојнић
Чујем да имаш много проблема
На послу лоше, живот те вара
Нисам ни ја онај исти
Мој друже, кућо стара
Какви смо некад момци били
Ништа нам време могло није
Сад смо ту, на пола пута
И свако тајну крије
Иде, иде живот крај тебе и мене
Иде, иде младост, као цвет нам вене
Иде, иде време, полако нас слама
Чини ми се, све пролази с нама
***
Одакле знам.
Па ја га замолио.
Лепо.
Сећања још нисам затурио.
