Да би се догађаји из општине Бачка Паланка сачували од заборава, у сарадњи са Недељним новинама, објављујемо неке од чланака које нас враћају у прошлост, а за тему имају догађаје који су забележени у периоду који је давно иза нас. Овог пута су преузети текстови из Недељних новина – број 128 од 11. јун 1967. године.
Стигао и багер „Баошић“
Багеру „Тиса“ који већ више од две недеље ради на деоници насипа код Индустријског комбината придружио се ових дана и багер „Баошић“. Удруженим снагама они треба да окончају посао на овом делу насипа.
– На овој деоници треба насути око 200.000 кубика материјала – кажу у предузећу „Херој Пинки“ – и багер „Тиса“ је свој део посла скоро обавила. Сматрамо да ће читав овај посао бити завршен до краја овога месеца. По завршетку насипања деонице код Индустријског комбината, багер „Тиса“ почеће са радом на делу недавно изграђеног насипа на „Тиквари“, између Дома спортова на води и Дунава. То ће бити и последња шанса за уништену бачкопаланачку плажу: да се читав терен између насипа и обале Дунава наспе првокласним песком са дна реке и на тај начин направи и најлепша плажа на овом делу Дунава. У питању је сада само добра воља и иницијатива надлежних органа, а сума од милион старих динара или чак и мање не би смела да буде препрека једнодушној жељи свих љубитеља плаже у Бачкој Паланци – да добију своје место под сунцем.
Циглана жели и цреп
Циглана „Обнова“ у Товаришеву (припојила се Комбинату 1965. године) има занимљиву хронику. Почела је да ради још 1937. године, па када су је шибале ветрометине конкуренције и административних притисака, предлагано је да се та неугледна зграда на периферији Товаришева једноставно сруши. Међутим, зборови бирача у Товаришеву изменили су судбину ове циглане и нису дозволили да се сруши.
Циглана би можда и престала да ради да се није за њу заинтересовао Индустријски комбинат, за који је једна оваква циглана важан погон. О томе са посебним задовoљством прича шеф погона Остоја Ненадић.
– Ове године за потребе нашег Комбината, упознао нас је Остоја Ненадић, произвешћемо око милион цигала и продаћемо их по цени од 25 старих динара за комад. Наша цигла радо је „виђена“ у Пивницама, Парагама, Силбашу, Селенчи, Бачу, Дероњама, Вајској, Младенову, Обровцу, Бачкој Паланци и другим местима. Квалитет цигле је добар и то привлачи купце. Само у једној смени са 47 људи произведе се два милиона и 47 хиљада цигала. Са инвестицијом од десетак милиона старих динара, имали би и погон за израду црепа.
Асфалтни друм – остварена жеља
Не може се порећи да је Обровац мало и, у поређењу са осталим местима у комуни, сиромашно село. Тим је већи подвиг и жртва коју су становници Обровца поднели за остварење врло амбициозног плана комуналних радова у селу.
– Није било лако изборити се да људи дају ванредни допринос за путеве, каже Сима Полић, председник Месне заједнице у Обровцу, јер су била у питању велика средства.. Други велики овогодишњи посао обровачке Месне заједнице ових дана је приведен крају. То је изградња око 2.200 квадратнихметара бетонских стаза што је коштало још око осам милиона динара.
– Сада смо у потпуности остварили намеру и попречне улице повезали бетонским тротоаром са главном улицом – кажу у Месној заједници.
– Остало је још само око 400 метара стазе да бетонирамо па да и све попречне улице добију бетонски тротоар.
Човек са стрељања
Машта није у стању да „створи“ такве ратне судбине као сурова стварност. У то смо се уверили и приликом сусрета са Николом Шуњком у Товаришеву у његовој кући. Њега сви зову „Мишко“, има 46 година, великог сина, бразде офанзива на лицу и скромну инвалидску пензију.
– Пре рата у Београду сам гурао колица по улицама, упознаје нас са својом незавидном животном егзистенцијом „Мишко“, или сам по парковима ложио суву траву и лишће за неку пару. Када је избио рат вратио сам се у своју Босну, где се на устанак подизало и старо и младо. Био сам омладински руководилац и водио сам омладински батаљон у бербу шљива и јабука. Онда сам доспео у прву чету трећег батаљона, четврте бригаде, V крајишке дивизије . Нападали смо Сански Мост 21 дан…Јутро и измаглица…После једног жестоког окршаја код Железничке пруге водник Божо Коњил повео је групу од осам партизана, а међу њима је био и Никола Шуњка – „Мишко“, данас једини преживели из те извиднице…
– Одједном смо се затекли, прича Никола, у обручу који су стезали бар стотину усташа. Повезали су нас жицом и потерали. Ђаво зна како сам остао жив. Гонили су нас тако око два километра. Успут ме је један усташа стално ударао кундаком и говорио: „Ма зашто се бориш, живог ћу те стрпати у казан!
Лед и прохладно јутро, растанак са животом…
– Онда су нас зауставили и окренули наше потиљке према цевима
њихових пушака. Падали су другови поред мене. Први метак „очешао“ ми је раме, па сам махинално тог тренутка мало закренуо главу улево, али сам тог тренутка осетио врели продор кроз врат и као покошен пао…
Из матичарског звања
Добили сина: Драгица и Драган Стефановић, Милевка и Јован Николић, Милка и Војин Штрбац, Савинка и Иван Лазић, Милица и Саво Прица, Савка и Савко Петрић.
Добили кћерку: Зузана и Михајло Ушјак, Мирјана и Милојко Станковић, Анастазија и Стјепан Кокрхељ, Јелица и Никола Грубанов, Милица и Здравко Вишекруна, Катица и Томислав Николић, Мира и Симо Бјељић, Марија и Миодраг Трмчић, Мира и Ђорђе Жубори, Милка и Борислав Керкез.
Венчани: Стјепан Хорват и Милица Марковић, Антун Барашевић и Ана Матковић, Петар Живановић и Терезија Ленђер.
Умрли: Станко Карановић (61).
