Ко жели да се током лета расхлади, а током зиме да добро промрзне насред екватора, усред тропске Африке, треба да се упути ка Симијен (Симијским) планинама чији врхови су једини сваке године засути снегом иако се налазе усред тропског предела.
Планине које су више од планина, јединствени предео бели се као Алпи, Анди или Апенини, са врховима који прелазе четири хиљаде метара. Кањони и литице исцртавају изненађујуће импресиван видик који не одузима, већ додаје дах, који не оставља без, већ додаје речи књижевницима. Можда свако место на планети заслужује суперлативе, јер је сасвим довољно што постоји и шта га Сунце, и само у суперлативу, греје, али Симијен планине то заслужују још за трунку више.
Колико је све у животу променљиво сведочи и њихово име. Назив „симијен“ на старом етиопијском језику означава југ, пошто се оне налазе јужно од Аксума, древне престонице и средишта етиопијске државе. Како се то средиште померило далеко на југ, у данашњу Адис Абебу, планине су се одједном нашле северно од средишта државе, али уместо да им промене назив – променили су значење саме речи, па сад југ на етиопијском значи – север.
Један једини уски колосек води посред врхова до удаљених насеља: истим путем се иде, истим путем се враћа. Цео предео је под заштитом УНЕСКО-а, а ту је и највећи национални парк Етиопије успостављен због екстремно богатог биодиверзитета, па је и саобраћај ограничен. Читава мрежа малених насеља повезана је уским путељцима који се пробијају кроз растиње, каткад прелазе тачно преко највиших врхова.
Одлучио сам да их обилазим пешке, али сам времена имао мало, свега три и по дана. Унајмио сам водича са пушком (обавезна опрема због дивљих животиња, али често још дивљијих људи) и кренули смо да пешачимо од јутра до мрака. Колико су људске ноге малено али моћно оруђе нисам до тад био свестан, нити сам веровао да ћемо заиста за три дана препешачити скоро 70 километара веома тешког терена.
Птице које убијају песнике
Као и сваки кутак природе, тако су и Симијен планине пре свега џиновска учионица.
За три дана имао сам прилике да се упознам са најзначајнијим становницима.
Кажу, овде своје гнезда свија више од сто тридесет врсти птица: неке сам видео у лету у даљини, многе сам чуо у жбуњу крај којег смо се верали по литицама, тек понека ми се открила у пуној својој лепоти, на секунду, пред мојим очима.
Угледасмо птичурину раширених крила чини се преко пола неба како нешто испушта у ваздуху, а онда се јурну за тим што је испустила. Као да се игра добацивања штапа сама са собом! Дугог клинастог репа, широких крила, велелепно је пловила по ваздуху.
„То ти је брадан, стрвинар, чија крила могу да буду и по три метра у распону“, подучава ме водич и додаје: „То он разбија кости! Овај гурман воли само коштану срж, па иако је стрвинар и једе лешеве, месо скоро да не дотаче. А није лако пробити кост да се из ње извуче срж, да би то урадио најтврђе кости баца са висине, како би се разбиле о камење, па онда заседа на укусну вечеру!“ Чуда сазнајем, чуда учим свакога дана, гледајући око себе ширину простора, шуме у даљини, праву тундру око себе и ове дивне птице.
„Славни грчки писац Есхил погинуо је на крајње необичан начин. Легенда каже да му је орао, помешавши са каменом његово ћелаво теме, бацио корњачу на главу, не би ли је разлупао и појео. Е то са корњачама редовно чини гладни брадан, те ако у овој легенди има истине, онда му је главе корњачом дошла управо ова птица, вероватно нека млада, још неискусна.“ Заиста, није лако птици да научи шта је глава песника, а шта камен, разлика је, тврде неки, иначе упитна, а да би постали мајстори свог посла, птице од својих родитеља, родбине и пријатеља уче како да разбијају кости чак седам година!
Сива птица црвене боје
Водич још објашњава да брадана има у Етиопији колико ти душа жели, али да је у Европи угрожена врста, где су једва успели да га поново врате у дивљину и, али да је изузетно редак, за разлику од иранске митологије у којој нарочито успешно живи и доноси срећу свакоме ко се нађе у његовој сенци.
„Видиш како је црвен“, прича ми водич и каже, „то ти је чиста варка, ова птица је сива!“
„Па како је сива, када видим својим очима да се црвени?“, размишљам, а он не чека моје питање, већ одговара: „Фарба се, а нарочито то чине женке“, каже, као да ме зачикава: „Воли да се посипа блатом, а код нас је земља црвена са јаким пигментима, и тако фактички обоји своје крзно“. У том тренутку угледах на небу како као неко џиновско црно-сиво клупко пада са неба, а онда се раздвоји и одлете на две стране! „То се птице удврају и играју, споје канџе једна са другом, па заједно падају са висина у љубависању!“, објашњава водич.
У даљини једно стабло личи на усамљеног човека који стоји на ледини. И чека Годоа. Срећу, несрећу, било шта. Постоји, и то му је сврха. Не знаш да ли је благослов божји лепота којој даје додатни смисао, или је проклетство да се тако бори са природом и живи, упркос свему и свакоме, па и упркос нама, пролазницима. Стали смо у његов хлад, и стајаћемо у хлад многог таквог дрвећа које се расуло по планини па свако за себе живи и сведочи да су чуда могућа.
„Ово дрво… њега не дирај по сваку цену! То је ганвара, врста акације, у чијим стаблима, корењу и крошњама живе зли духови. Када се зли дуси истерују из људи, они највише воле да се скуће у овом дрвећу. И онда мирују, и онда нико нема проблема – ни ми ни они, све док неки несрећник не узме да дрво посече! Е, бар да зли дух хоће да донесе несрећу том злочинцу, али не, зао дух је подмукао, он наноси срећу невином и слабом, некада цело село унесрећи…“
Али, то што се никако дрво не сме посећи, не значи да се не сме – засећи! Узе мој водич приручни ножић, зареже кору, кад потече бели густ млаз, као јогурт, низ руку. За час извади папир из џепа, и нашкраба нека слова са ножем, користећи то мастило.
„Ово млеко је свето! Од њега оздрављају болесни, оно штити од враџбина, оно може злог духа из човека да истера и у дрво да га зароби!“, каже ми мршави водич тек зашао у пету деценију живота. Даде ми белешку са, како каже, речима православне молитве, која ће ме исписана млеком овог дрвета, да ме штити на путу.
Мајмуни прељубници
Изнад две хиљаде метара висине дрвеће је ретко: кад погледамо у низију понегде се виде шуме, али око нас имамо среће ако спазимо усамљено свето стабло. Планинске висоравни чине се као божји столови са којих је распремљена богата трпеза и остао тек жућкасти столњак са понеком зеленом мрљом и божјим благословом – животињама које се служе ретком заосталом храном. Што се више крећем, то је поглед богатији, пространији. Докле год се види нижу се брда и долина, нижу се литице и понека шумица. Углавном је све пусто, као да је састругано неким џиновским бријачем, а опет прелепо и богато скривеним животом.
Ушли смо у мајмунско царство. На десетине јединки било је свуд око нас, изненада, начичкани по трави као какво ниско растиње са ногама, рукама и црвеним грудима. Неки су седели спокојно, други су се парили, трећи једни друге тимарили и чешљали. Шта значе речи „мајмунска посла“ сазнао сам на једној висоравни. Већином су ми окретали леђа па сам им јасно видео позадине и међуножја, иако је право задовољство видети им чупава лица и црвене груди на којима као да им је срце изашло кроз кожу, пошто је то позната врста гелада са специфичним изгледом груди.
„Први и једини пут у свету ван човековог, научници су доказали да варање постоји и међу животињама управо овде, међу овим гелада мајмунима“, прича ми водич, а ја у чуду једва чекам наставак приче. „Они су подељени по групама и када млади мајмун који по хијарархији не би смео да се пари са одређеном женком, то ипак учини, током парења они ће се сакривати и неће уздисати као што би иначе уздисали, да их други не открију, а ако их главни мужјак открије, добиће батине, што је први случај да је у науци доказано да и животиње кажњавају за превару и сакривање. Још је једна чињеница доказана: ако се промени алфа мужјак, више од две трећине трудноћа ће женке прекинути, својом психом и телом ће спонтано изазвати побачаје, како би нови мужјак њима био задовољан. Али кад се слатки мајмунчићи роде, није необична ни крађа беба од стране љубоморних мајмуница, па овде мајке имају пуне руке посла“.
Знао сам да је на литицама и на врху планине узбудљиво, али не и да је овако занимљиво! Једна од најлепших висоравни на свету крије бројне трачеве и животне ситуације, а чини се празна! Водич објашњава да становништво не воли ове животиње, пошто им упадају у њиве и једу, понајвише јечам. Како се они само спокојно играју на литицама највиших афричких врхова, а један корак их дели од провалије, а други од – мене!
Како сам хтео да „убијем“ водича
Путић пролази час кроз зеленкасту траву, час кроз сасушену, као какво животињско крзно, и спушта се низ литицу, постепено, као кроз наслаге торте, све док се пред нама не отвори поглед на млаз који се са огромном снагом баца са висине висоравни скроз у подножје. Тај водопад је наша следећа станица, одакле креће успон, чини се, до неба. Њему се не може прићи: то је само један величанствени млаз који из расека између стена хрли ка долинама. Таман сам мислио да и о њему напишем хвалоспев, кад мој водич прокоментариса: „Мене то подсећа као да планина пишки, штавише, као да се упишкила пошто вода тако влажи клисуру“. Ко зна који му је ово пут да овде долази: њему је та сцена уобичајена, а признајем, помало је и моје одушевљење успео да примири док ходамо ивицом провалије, док се у души буди жеља да полети.
Улазимо у полусасушену шуму дугачких стабала и грана са мало лишћа, али са пуно маховине која чини да дрвеће изгледа као скуп духова, да је живо, да своје чије дугачке руке претворене у сасушене гране, посеже за нама. Стаза је препуна огромног камења по којем се тешко хода, које нас значајно успорава.
„Овде живе духови мојих предака“, каже, али нема времена да објашњава, пошто наилазимо на велики успон.
„Ти мене хоћеш да убијеш! Ти ниси нормалан!“, почео је водич да виче на мене док смо се пењали, губећи дах. Није ми било јасно о чему се ради, али ми је брзо објаснио. Због кратког времена које имам на располагању, ми смо за један дан препешачили оно што је уобичајено за два дана, и мада сам му ја плаћао по пређеној путањи, он се на овом месту сетио свог пријатеља.
„Тако је пре две године овде био један Немац, исти као ти, два дана у једном, и мом пријатељу који га је водио цапнуло је срце на овој узбрдици, сад се дружи са анђелима“, рече и настави да богоради и да ме грди како сам из далеке Србије све до Етиопије дошао са јединим циљем да га толико напрегнем, да ће и њему стати срчка.
Сад избора свакако нема ни он ни ја, идемо даље, до врхова! Како није било ништа што бих могао да урадим у том тренутку да га орасположим, док се пење уз ивицу провалије са мном, ја сам, као што то доликује човеку 21. века, направио неколико селфија – за успомену. Сад кад погледам тај успон, признајем да га разумем, па чак бих имао шта и да додам његовом богорадању на сопствени рачун.
Уморни туристи и спавање на ногама
Лагао бих када бих рекао да су успони мени били лагани: стајао сам и одмарао се, напрезао до крајњих физичких и психичких граница, али сам желео да искористим шансу и видим што више божијих лепота, а оне су се пред нама ређале сваким секундом, сваким кораком све новије, другачије и веће.
Дрвеће на једној литици успело се до самог врха висоравни а на висоравни – ниједног нема! Тачно се може видети како висина, како ваздух, како природа одлучују о томе где је коме дом, докле ко сме крочити. Усамљено дрвеће ме и даље изненађује и одушевљава: понекад витког необичног тела као да је скромну скрушену крошњу пружило Богу у шаци као дар, а понекад тако велике и богате крошње као да живи у Амазонији а не скоро на четири хиљаде метара висине.
Убрзо долазимо до кампа са неколико шатора у којем ноће сви туристи који су се ових дана запутили овим подручјем. Нема нас много, али нема ни воље за дружење: сви смо препуни утисака и толико уморни, да спавамо на ногама и пре него што додирнемо чврсту простирку у шатору. Ретко где се спава тако слатко као на планинама: умор и лепота вишеструко надомешћују сваку неудобност и пружају одмор и сан какав се памти.
