Умерено и интензивније вежбање послеподне или увече, односно између поднева и поноћи, више снижава ниво шећера у крви од физичке активности расподељене на цео дан.
То су показали резултати нове холандске студије објављени у часопису „Диабетологиа“.
Студија је показала да вежбање у наведеном периоду може да смањи инсулинску резистенцију и до четвртине.
Инсулинска резистенција је стање током кога у организму има довољно инсулина, али он не ради или ради смањено, што резултира развојем преддијабетеса, а потенцијално и дијабетеса типа 2.
Инсулин је хормон, који између осталог регулише метаболизам угљених хидрата и шећера. Главни задатак инсулина је олакшавање преласка шећера, главне енергетске сировине, из крви у циљана ткива – јетру, мишиће и масно ткиво.
Глукоза у крви остаје у здравом распону све док гуштерача може да произведе довољно инсулина да превлада слабу реакцију ћелија, али понекад ниво глукозе порасте превисоко и шећер остаје у крвотоку.
Нову студију спровели су др Јероен ван дер Велде и његове колеге из Медицинског центра Универзитета Лајден у Холандији.
И претходне студије показале су да је вежбање повезано са бољом осетљивошчу на инсулин, чиме се смањује ризик од развоја дијабетеса.
Веће снижење глукозе код великих оптерећења послеподне у односу на јутро
Пратећи физичку активност 775 испитаника током четири дана, аутори студије установили су да умерена до интензивна телесна активност смањује количину масноће у јетри и отпорност на инсулин, а вежбање послеподне или увече било је повезано са смањеном инсулинском резистенцијом за 18 одсто, односно 25 одсто у поређењу са испитаницима активним преко целог дана.
Коришћени су подаци холандске епидемиолошке студије гојазности (НЕО), која је укључивала мушкарце и жене у старости од 45 и 65 година са индексом телесне масе (БМИ) од 27 или више, што их сврстава у категорију особа са прекомерном тежином или међу гојазне особе.
У склопу студије ангажована је и контролна група, па је у целокупну студију била укључена 6.671 особа.
Сви су подвргнути лекарском прегледу у склопу ког су им узети узорци крви да би се измерио ниво глукозе и инсулина у крви након поста и након јела.
И раније спроведене студије показале су веће снижење глукозе код великих оптерећења послеподне у односу на јутро код дијабетеса типа 2, а ова студија је то потврдила и код опште популације.
Истраживачи су закључили да резултати упућују на то да је распоред телесне активности током дана релевантан за благотворан ефекат телесне активности на осетљивост на инсулин. Сматрају да би додатним истраживањима требало да се процени да ли је време телесне активности заиста важно и у случају развоја дијабетеса типа 2.
