Проф. др Милица Бајчетић, клинички фармаколог и кореспондент СЗО, рекла је за Нову да је „схватила да су наши грађани прилично медицински неписмени“. „Немају то сазнање да антибиотици не делују на вирусе. Нарочито у овом периоду када се помеша и алергија и вируси и бактерије, прво што им падне на памет је да оду у апотеку да узму антибиотик“, рекла је. Навела је и неке од последица злоупотребе антибиотика – реуматоидни артритис, дијабетес, гојазност…
Како је рекла, воли својим студентима да каже да су „антибиотици у ствари дар од Бога“.
„Јер су до нас доспели сасвим случајно у Флеминговој лабораторији. Временом се нисмо баш пажљиво понашали према њима и дошли смо у ситуацију да су антибиотици отпорни на бактерије које лечимо. Углавном не делују, све је већи проценат мултирезистентних бактерија“, каже она.
На почетку, каже она, није било вести о томе да они могу да развију резистенцију.
„Кад јесте, било је већ касно“, каже.
Наводи да је Министарство здравља организовало кампању за рационалну употребу антибиотика, која је била усмерена на децу.
„Схватила сам да су наши грађани прилично медицински неписмени, немају то сазнање да антибиотици не делују на вирусе. Нарочито у овом периоду када се помеша и алергија и вируси и бактерије, прво што им падне на памет је да оду у апотеку да узму антибиотик. Званично не може да се купи, али незванично се увек нађе неки алтернативни начин. Ја се шалим да ћете у северним земљама пре доћи до неког наркотика, него антибиотика, а што идете јужније, то су више алтернативне методе да се дође до антибиотика и до свих лекова“, каже.
Студије су, додаје, показале да се у Европи најмање пропише антибиотика.
У Србији је каже, смањен број преписаних антибиотика са 1.500 на око 676 у 2020. години.
„Више нису проблем педијатри, него родитељи који купују лекове на своју руку“, каже она.
Додаје да је, што се тиче резистенције „потребна солидарност“.
„Сви треба да знају да чак и човек који никад није узео антибиотик, може да настрада од мултирезистентне бактерије“, каже.
Други проблем је, истиче она, што родитељи, а генерално и људи не знају да „антибиотици не убијају само те патогене бактерије, него и здраве“.
„Исто тако не постоји свест да те бактерије живе с нама и да су нам јако корисне. Разни хормони се синтетишу с тим бактеријама. Ешерихија је одгоровна за наше психичко здравље, расположење… Када дате антибиотик детету, потребно је неколико година да се та флора обнови“, каже она.
Додаје да пробиотици могу да смање штетни ефекат, али да не могу много да помогну.
„Јер бисте морали за сваку особу да дате карактеристичан антибиотик. Неке студије показују да злоупотреба амоксицилина може да изазове реуматоидни артритис, дијабетес… Поплава гојазности у адолесцентском периоду, статистички има значајну везу са употребом антибиотика, јер кад нарушите ту микробиоту касније долази до осцилација у тежини“, каже она.
Поделила је родитеље на оне који имају велики страх од свих лекова и на оне који олако посежу за лековима.
„Потпуно несвесни како ти лекови могу да буду опасни. Постоји правило ‘wаит анд сее’ – сачекати, видети како се дете понаша када падне температура, ако се игра, једе, пије, онда је то углавном вирусна инфекција, а ако му није добро, морате се обратити лекару. До друге године је обавезно ићи код лекара, а после друге године је ‘wаит анд сее’“, каже она.
