Када дете улази у непознато окружење, дете пролази кроз стрес. Да би се навикло, требало би да прође кроз период прилагођавања. Појам привикавања (адаптације) сугерише способност прилагођавања условима спољне околине и навикавања на њих.
Нека деца одмах показују тешкоће у привикавању, док друга деца тек за 2-3 недеље, ретко се врло лако уклопе и не суочавају се са већим тешкоћама- пише halobeba.
Полазак детета у вртић велика је прекретница у животу детета, али и родитеља. Стога је потребно припремити дете и олакшати процес привикавања. Начини нису универзални, већ их је потребно индивидуално осмислити, прилагодити околностима дотадашњег живота детета и његовом карактеру.
Код неке деце адаптација може потрајати и по неколико седмица, па и месеци.
Значајано је да цео процес привикавања започне много пре укључивања у вршњачку групу путем неформалног разговора родитеља са дететом о деци која тамо бораве, кроз шетње око и до вртића, разгледање интересантних ствари које се тамо налазе, спонтаним указивањем на то. Не питајте дете да ли жели да иде у вртић, јер им то омогуц́ава да кажу не. Уместо тога, нежно им реците да ће стецћи нове пријатеље.
Пријем детета у вртић
Први корак: разговор родитеља са особом(а) у вртићу задуженом за пријем нове деце још у самом тренутку уписа. Потребно је да се родитељ обавести о начинима функционисања вртића, кућном реду, очекивањима особља, као и да изнесе слободно нека своја питања и дилеме.
Следећи корак: већ унапред договорени долазак родитеља са дететом, при чему би требало да то време буде јако кратко, да дете, буде у близини родитеља, да му се омогући да разгледа простор и врати се у “сигурну базу”(код родитеља). Требало би да следећих дана родитељ борави испред просторије за игру, да не улази у тај заједнички (дечји простор) али да дете може да га види и да зна да га родитељ тамо стрпљиво чека.
У разговору са васпитачима вероватно ће те бити питани о: дететовом степену самосталности, навикама у исхрани као и хигијенским навикама, говорном и моторном развоју, здравственом статусу и евентуалним посебностима које су од важности за дете и његово свакодневно функционисање.
Следећих седмица је потребно да дете такодје борави краће у вртићу него што је то предвидјено програмом, али нешто дуже него претходне седмице и тако на даље, следећих седмица све више. Саветује се да родитељ детету да временску одредницу за одлазак кући, формулише везано за дневне окоснице, нпр. ручак (пошто за мало дете време, има само емоционални значај), те да у томе буде тачан. Таква врста постепеног уводјења сигурности даје детету поруку да ће све ићи по предвиђеном плану те је и количина стреса код детета мања.
Најоптималнији период за полазак у вртић је трећа година детета, кад дете улази у фазу у којој има потребу за другом децом, за игру кроз размену са другарима. До тада, би било најбоље премостити период од две и три године у природном окружењу са особом коју дете прихвата као „замену за родитеље”. Може се учинити да се млађа деца могу много боље уклопити али они заправо не разумеју природу одвајања и разлоге: зашто је потребно да их сада оставите “непознатим тетама” на чување много је једноставније објаснити детету са три године. Када је дете јако мало и није у стању да све разуме, нити му је могуће објаснити где иде, са ким ће тамо бити нити, оквирно шта ће тамо радити, те се тада ни не види добро ни начин реаговања на стрес (одвајање) па тако ни могуће последице. С обзиром на чињеницу да је реалност живота другачија и да је често императив раније одвајање детета од мајке него што је наведени период постоје неки савети како да то прође што безболније:
Како родитељи могу помоћи детету?
Дете доводите редовно, нарочито првих месеци.
Дозволите детету да понесе најдражу играчку од куће.
Отимање детета из руку родитеља није добар начин, кратко задржавање родитеља при одвајану је увек корисно. Важно је да се јавите махањем, дуже задржавање може покренути теже емоционалне реакције.
Опраштање је родитељима понекад теже него деци. Деца схватају говор тела и глас. Обавезно изгледајте самоуверено док детету уверавате да је све у реду и ускоро ц́ете се вратити. Дете ће се брзо окупирати неком играчком и заборавити ако му је у групи лепо.
Разговарајте са дететом по одласку из вртића о протеклом дану и пренесите васпитачу шта сте приметили, чиме је дете било задовољно – незадовољно како би му боравак у учинили лепшим и радоснијим. Са радошћу, по повратку кући, питајте дете шта је било лепо тога дана.
Радујте се сваком дететовом успеху у одвајању. Важно је нагласити да успешност привикавања детета на вртић не зависи само од дететове припремљености, емоционалне и социјалне зрелости, темперамента, већ и од родитељског става према тој новини. Наиме, деца родитеља који имају (али заиста) позитиван став према овим новим околностима имају боље могућности за привикавање.
Увек дођите на време баш онда кад сте рекли. Уколико касните (што мора бити ретко) морате обавестити васпитачицу или чак затражити да обавестите лично дете. Ово је јако важно јер не придржавање овом упутству може код неке деце довести до повећаног неповерења према родитељима и страха да ли ће родитељ уопште доћи по њега. Нека деца имају израженији страх од напуштања него друга и то може бити конституционално, невезано за (не)прилике у породици.
Покажите детету да га волите, реците му да га волите и да сте мирни и весели што је у вртићу.
Не омаловажавајте тешкоће у адаптацији, не ругајте му се.
По повратку из вртића посветите детету своје слободно време, будите му партнер у игри, поведите га у шетњу, разговарајте са њим.
Водите рачуна да дете има ред у распореду активности код куће (време оброка, игре, шетње, одласка на спавање), јер за дете све што је трајно и без изненађења има својство умиривања. Пре поласка у вртић постепено модификујте време одласка детета на пре подневну дремску према сатници која се примењује у вртићу.
Не говорите пред дететом о својим страховима, стрепњама и негативним осећајима (поготову везано за одвајање и непознату средину), дете осећа ваше страхове и то може повећати његову анксиозност.
Ако вам је претешко да “одрадите” одвајање или имате осећај да вам ситуација измиче контроли, замолите неког другог члана породици (нпр. тату, деку, баку) да они “одраде” адаптацију (односно да одводе дете у вртић а да Ви нпр. додјете по њега).
Наведене препоруке важе за идеалне околности припрема које углавном није могуће извести (било из нестрпљења родитеља или васпитача).
Ако дете има тешкоће у привикавању не мора нужно да значи да га родитељ није добро привикао, нити да “са дететом није све у реду”, нити да је васпитач у нечему омануо. Оптуживање родитеља или васпитача, не води добром решењу по дете. Веома је важно заједнички разговарати о околностима, разумети да васпитачи и родитељи нису (и не треба да буду) на супротним већ на истим странама процеса. Само на тај начин и уз заједнички интерес да се дете што боље уклопи, тај процес може и успети.
Прича о дивном привикавању за један дан, може заправо бити врло узнемирујућа. То нам обично говори о томе да је детету лепше у вртићу него код куће. Сложићемо се да та чињеница заиста јесте за бригу јер имплицира да родитељи немају времена да се баве дететом или га превише контролишу и кажњавају. Друга крајност, тешко и продужено привикавање се чешће јавља код деце чији су родитељи веома везани, и сами анксиозни према новим околностима и људима који ће бринути о њиховом детету, или се можда ради о обдареном али социјално мање зрелом, или детету са другом врстом потешкоћа.
Прилагођавање детета условима вртицћа може бити повезано са следећим негативним процесима: долази до регресије вештина (дете привремено „заборавља“ неке уобичајне активности);
- спавање и апетит се погоршавају;
- повлачење у себе;
- грицкање ноктију;
- поновно умокравање код детета које је то већ научило;
- дете изгледа нерасположено, без енергије и успорено;
- чести тантруми и сцене у свакој прилици.
- плакање је нормално, важно је пратити интензиетет.
Све ове манифестације су углавном пролазне, трају пар дана или седмицу, две некад и више и најчешће су реверзибилне. Родитељи треба да буду стрпљиви, позитивни, отворени (према васпитачима). У случају да проблеми адаптације трају дуже од 3-4 недеље обратите се стручној служби вртића за помоћ, поготово ако дете и након тог времена одбија да једе или спава, код куће јако лоше спава или сте приметили друге промене у његовом понашању које вас забрињавају.
