Poslednjih dana vodi se diskusija na temu spomenika Stefanu Nemanji, na Fejsbuk stranici „Tovariševo najlepše mesto“, osvanuo je zanimljiv komentar autora stranice koji prenosimo u celosti.
Poslednjih 200 godina smo kao narod bili u večitim turbulencijama. Ili smo se borili za oslobođenje, ili smo u kratkim periodima slobode obnavljali ono što su nam porušili.
Ono što je vredelo, prvo je poubijano, poklano i razvejano po svetu. Razvijali smo iz ničega, građevinu, arhitekturu, umetnost, nauku. Kada je došlo do nacionalnog ujedinjenja 1918. nije bilo politički korektno slaviti vladare našeg srednjeg veka, da se ne bi druga dva naroda (Slovenci i Hrvati) osećali nelagodno.
Posle 1945. i razaranja, došli su komunisti pod kojima to nikako nije bilo moguće. Tada se slavila ideologija i Tito.
Preskočili smo 19. vek, i praktično smo od Turaka uskočili u komunizam. Nismo razvili spomeničku kulturu. Naši umetnici su obrazovani pod jakim uticajem modernih, levičarskih apstraktnih koncepata.
Tek posle smrti Tita, stidljivo je postavljeno par spomenika nekih istorijskih ličnosti.
Tako je postavljen spomenik Despotu Stefanu Lazareviću na Kalemegdanu koji je on sazidao. Taj spomenik je svojevrsno ruganje srpskoj istoriji, pa je ovaj sin cara Lazara i čukun unuk Stefana Nemanje (po majci Carici Milici) predstavljen moderno „kubistički“ kao robokap i terminator.
Nama su godinama objašnjavali da je to umetnost, da to tako treba, da je to moderno, i da su klasični spomenici i „realizam“ umetnički pravac 19-og veka.
Naše nove generacije su putujući po Evropi poslednje dve decenije, gledali spomenike u realizmu mađarskih, nemačkih, italijanskih znamenitih ličnosti. Shvatali su da se Mađari ne bi tako narugali svom Sent Ištvanu.
Sa druge strane sa zebnjom smo dočekivali svako novo spomeničko obeležje, za koje je samo autor znao šta predstavljaju.
2018. godine, ruski skulptor, akademik pobeđuje na konkursu za spomenik Stefanu Nemanji (1113. – 1199.) osnivaču srednjovekovne srpske države. Šalje maketu vladara Stefana Nemanje koji drži krst u ruci.
Negativne reakcije „sa leve strane“ bile su da je krst ruski, da je to „rusifikacija Srbije“, da Srbija postaje klerikalna država, da je Nemanja bio vladar koji je stvorio državu, a da je monah bio tek tri godine pod imenom Prepodobni Simeon.
„Sa desne strane“ strane napadi su bili da se ne može dizati spomenik monahu svetitelju sa krstom, jer se svetiteljima (po kanonima) ne dižu spomenici i kipovi, itd.
Još 2018. komisija odobrava da se umesto krsta postavi mač, sa obrazloženjem:
– Da je ovo spomenik županu i vladaru Stefanu Nemanji
– Da je Prepodobni Simeon Mirotočivi bio monah, kome se ne diže spomenik
– Da prost monah ne sme da blagosilja krstom, jer to mogu da rade samo jeromonasi (sveštenoslužitelji) što monah Simeon nije bio, dok je živeo u Hilandaru (1196-1199.)
[rev_slider alias=“zivinastija“][/rev_slider]
Ova promena je kod šire javnosti prošla nezapaženo, jer to većinu nije interesovalo.
Ruski vajar je od početka Nemanju predstavio u vladarskom dostojanstvu, sa krstom na kruni i sa krstom oko vrata. Na postamentu koji je u obliku vladarskog žezla (skiptara), koji izvire iz napuklog vizantijskog šlema, izobražen je veliki Studenički krst kojeg je kao ktitor Studenice postavio lično Stefan Nemanja.
Kao stranica izražavamo zadovoljstvo što je spomenik radio nabolji ruski vajar, akademik Rukavišnjikov, jer ruski umetnici i arhitekte su dolaskom u Srbiju, a bežeći pred boljševicima 1918-1920. izgradili najlepše zgrade u Beogradu i Novom Sadu.
Spomenik Nemanji je nastavak toga, i zato je lep.
Kralj Aleksandar je primio na desetine hiljada ruskih carskih izbeglica posle pobede bošljevika i ubistva cara 1918. godine.
Mnogi ne znaju da je freske na ulazu u žensku crkvu u našem hramu, naslikao major belogardejac Nikolaj Smerlovski 1938. godine.
Smerlovski je ubijen u raciji 17. oktobra 1944. u Tovariševu.
Pogledajte: ANKETA: Da li i kojoj vakcini veruju građani Bačke Palanke? (VIDEO)
