У последњих седам – осам месеци Урош Борзаш (1999) игра за једну од најбољих норвешких екипа, са којом је наступио и у елитном европском такмичењу – лиги шампиона. Пре доласка у ову скандинавску земљу, Урош је био члан једне француске екипе, а највећи део своје досадашње рукометне каријере провео је у Мађарској, у коју је стигао са свега седам година.
– Са дванаест година добио сам позив за учешће у најмлађој рукометној селекцији Србије. Тренер те селекције, био је Бачкопаланчанин Александар Савић. Једно време припрема са пионирском репрезентацијом наше земље, провео сам, ако се не варам у Кладову. Сећам се, било нас је тада баш доста. Савић, је дакле био први који ме је позвао у репрезентацију. Након тог првог окупљања, састав репрезентације се мењао. Већина нас који смо се нашли на првом окупљању, како смо одрастали постали смо чланови кадетске, па јуниорске репрезентације. Неки су међутим, одустали од бављења рукометом. Дугујем велику захвалност Савићу, на позиву да играм за репрезентацију. Да није било његовог позива, ко зна да ли бих се данас бавио овим спортом – каже Урош Борзаш, који је прве рукометне кораке начинио у Ади.
Рукометни путеви водили су јунака ове приче, од Аде, преко Мађарске, Француске до Норвешке, где тренутно игра.
– У Француској сам играо у другој најјачој лиги на свету. Овде у Норвешкој, ипак је мало другачије него у Француској. Ниво такмичења овде је слабији у односу на земљу из које сам стигао. Наиме, у овој скандинавској држави у њеној најјачој лиги нема шеснаест подједнако јаких екипа, већ група јачих – од пет – шест састава. Остале екипе су знатно слабије. Све екипе су иначе, физички веома добро потковане. Готово сви играчи одлично шутирају, а сви до једног изузетно добро трче. Доста је захтевна лига – наглашава Борзаш.
Када је у питању наставак квалификација српске репрезентације за Европски шампионат, Борзаш каже: – Очекују нас утакмице против Словачке и Финске. Да смо тријумфовали у другој утакмици у Норвешкој, имали би сада лакши задатак. Међутим, верујем да ћемо из ових сусрета изаћи као победници, и да ћемо се наћи у завршници европског шампионата, почетком наредне године. У Норвешкој смо доживели убедљив пораз. Испада да се нисмо борили. Није ипак тако. Потрошили смо се у првом сусрету са Норвежанима у Новом Саду, где смо дали 110 одсто својих могућности. На овом мечу смо заиста, сви пружили свој максимум. Остаје нам, дакле, да победимо у две преостале утакмице и квалификујемо се на Европско првенство. Оптимиста сам. Сигурно ћемо се пласирати. Само да ли ће то бити са позиције један или два, остаје да се види. Вероватно, са позиције два – напомиње Урош.
О томе колико му је стало до Србије, говори и податак, да у земљи рођења борави када год му то клупске обавезе дозволе.
– Кад имам слободно време, ако је нека пауза у такмичењу, долазим у Србију. Много тога ме веже, за земљу у којој сам рођен – родитељи, девојка, пријатељи. Током боравка у домовини, деведесет одсто времена проводим у Ади. Од како сам постао репрезентативац све мање сам у могућности да будем са својим најближима и најдражима – наглашава Борзаш.
За крај разговора замолили смо Уроша, да упути неки савет деци која размишљају да почну да се баве рукометом.
– Веома је важно да већ на почетку имају велике циљеве. Да сањају да ће једног дана бити међу најбољима, да ће играти за репрезентацију. Све што се сања, најчешће се и оствари. Треба напорно да раде и верују у себе. Никада не би требали одустати, чак ни онда када им из било ког разлога буде јако тешко. Таквих момената, сигурно ће имати. У себе треба да верују, јер једино тако ће стићи до жељеног циља. Никако не би требали да одустану на првој, другој или трећој препреци. На та их искушења ставља Бог, да види колико су јаки – рекао је на крају Урош Борзаш.
