42 мање 27 једнако је 15. Пре тачно толико година доживела сам свој први анксиозни напад. Баш у овој улици, Стевана Хатале, Расадник у Бачкој Паланци. Не сећам се броја, али се сећам шупе коју смо изнајмљивали, имала је само једну собицу са малом кухињом и купатило напољу, изађеш па два корака десно.
Вратила сам се са неког бесплатног часа за компјутере, осам увече. Владо је радио другу. Била сам сама. Откључала сам. Стала на хладни итисон пред четвртасти телевизор ниско постављен и доживела пропадање бића. С ове дистанце описала бих то као летење сваког дела тела у простору без шансе да се врате у целину.
Нисам имала појма шта се дешава па сам „то“ хтела да брзински отерам низом фискултурних вежби налик онима са часа физичког, два два, три четири, три три, три четири… Пошто ми није било боље, чекала сам очајна да се Владо врати са посла да би ме погледао бледо јер није могао да схвати о чему причам, шта ми се то догодило, била сам прилично нормална када је отишао на посао, па сам се данима после закључавала у то спољно купатило, чучећи, са косом у рукама, нунајући се напред назад. А када то не би помогло, изашла бих ноћу и кружила овом улицом и другим делом Расадника ноћу.
Ово је други пут да за 15 година пролазим овуда, свесно тражећи од мужа да крене колима туда. Зашто то радим? Зато што хоћу себе да подсетим због чега је било тако, јер ја знам због чега је било. Није то било моје место. Нисам то била ја. Нисмо имали подршку. Убацила сам се у mood објашњавања ствари које се не објашњавају. И уз све то покушавала да на силу будем добро.
Уверавање себе да је све то океј, а вришти ти тело да није. Вришти ти хипохондријом, повишеном телесном температуром, спазмом мишића, главобољама, мучнином, и оним осећајем да желиш да раскомадаш своју кожу и побегнеш из ње, јер са њом, у њој више не можеш, тужан си, очајан си, уплашен си, немаш ваздух, дан пролази у страху, у бесмислу, ни у чему, празно, батргање на сувом, борба.
И онда дођеш до гратис љуљања на “коњићу” са косом у рукама, напред назад, напред назад, уместо да си вриснуо и резао и одјебао и мењао шта и кога је требало. Да могу назад, овако колима, 15 година вожње, сјурила бих се до тог купатила, ако је на истом месту, зграбила себе за рамена, протресла себе и рекла: Еј, еј, еј, стани, стани, пусти косу сад. Дај вамо те прсте. Пољубила сваки, коме ако себи не, њима сам резала са 6 година хлеб у самопослузи на пола великим ножем, мало самостално дете, њима сам вукњала тешке студентске торбе у Кумодраж, њима сам држала књиге, моји су, требају ми, онда бих загладила чупаву косу, помиловала главу себи и пољубила је.
Паметна моја прегрејана глава, ко те опет дирао… А онда бих себе загрлила. Онда би ова анксиозна плакала, ја бих је тешила и пошто је знам, стала би она у једном моменту. Плакање би заменио бес. Рекла бих јој све што ових година пишем вама: Не можеш да превариш стомак. Нема шансе. Не можеш да удовљаваш људима, нити треба. Не можеш да будеш свима добра. Престани да будеш тако проклето увиђајна, разболећеш се. Не стављај себи узицу око врата, ако волиш слободу, нити шишај себе у дивног изложбеног бишона кад си џек расел. Не моли за пажњу, не моли за благослов, за своје циљеве који никога не ремете, Јована јеботе не молиш.
Не слушај шта, ко, када, где, не пореди подршке, не пореди љубав коју добијаш или не добијаш, не улећи на тај клизав терен, очекивања су гадна ствар, и не тугуј што ствари нису тренутно онакве каквим си их замишљала. Биће боље.
Боље биће. Али само ако хоћеш и ако желиш да ти буде боље, у супротном остај овде, врати се у купатило, стави само простирку под себе, да не назебеш још на анксиозност и чекај, чекај, чекај, прође живот, чекај, да те неко избави, да те неко разуме, да ти неко каже браво, да ти неко каже имаш подршку и благослов, да би тек тада можда могла да се подигнеш на ноге и узмеш живот у своје руке.
