Увек када неко умре, покушавам да претпоставим како је живео и иако је то само на нивоу претпоставке, буде ми драго ако она каже: Живео је садржајно, без мрљављења, празног хода, губљења времена. Што мање губљења времена, мање је и кајања када дође смрт. Слично сам размишљање нашла код Ошоа у књизи која говори о страху.
Читам на све стране о страху, покушавам да склопим мозаик на ком ћу кад одлетим сто метара у вис моћи јасно да видим шта показује, каква је слика; док сам доле, док га склапам, још увек је све нејасно, али је добар осећај када се делови не опиру да се уклопе.
Моја анксиозност увек је била подстакнута страхом да траћим живот, да време цури а ја ништа од онога што желим, што ми је потребно нисам остварила. Заглављена сам на пример околностима и колико год да се трудим, испред је зид. И онда дође та ужаснутост звана “тик, так, тик, так цури време да се не врати” и мене ухвати паника која произведе страх од смрти. А шта је страх од смрти? То је страх од времена. А страх од времена је страх од његове пролазности. Како се доводи у подношљиву меру?
Тако што живиш садржајно, онако како осећаш да би требало, онако како можеш најбоље у одређеном тренутку, можда то није ни пола од онога што очекујеш, али је боље од нуле. Нула је ништа. Један плус нула је и даље један. Нема вредност. Један плус један је два. Опа, померамо се. Два плус један је три. Ево, још мало. Све је боље од сабирања датог времена и могућности са нулом. Када осете да им је стигао крај, људи се кају за све оно што нису урадили, а хтели су.
Људи који су пробали све што су желели, који су живели храбро, одважно, смело, присутно, ризикујући, без кукања, тапкања у месту, алибија за лоше стање у ком свесно остају…немају толику ужаснутост због доласка смрти. Ако осетимо да нас иритирају људи који живе смело, очигледно је да нам фали смелости. Фали нам живота у животу.
Овог момента волела бих да ударим о ивицу кревета и другу ногу, јер сам мишљења да ништа у себи не треба задржавати. Последњих месеци накупило се много неподношљивих, или боље да кажем неких изазовних ствари, таман кад помислим: „Јел сад коначно крај срањима?“ дође друго. Учи ме живот да никад није крај срањима. И да се срања не морају нужно звати срања, могу се као што сам горе написала назвати изазови. Зовем их и овако и онако, зависно од ноге на коју устанем.
А јутрос сам устала на леву, буквално, отишла сам да упалим светло детету у тоалету и кад сам се вратила у собу, ударила сам се о ивицу кревета. Крв је кренула тек за пет минута. Правио се слив. Док се скупило свега раштрканог што је хтело напоље, требало је времена. И још увек је рана крвава. Покушавам да санирам то без превијања. Не волим завој на рану. То ми је као прикривање, као гурање под тепих, више волим да буде изложено ваздуху, видно мени, ослобођено, брже ће да зарасте. Увек је потребан ваздух. Људи никако да схвате то.
Куд ћеш под воду, куд бежиш у јазбину, у бунар, под тепих, куд затвараш уста, што бацаш бели чаршав преко ране, тела, осећања, није то намештај, куд гуташ речи, воле и оне ваздух, пусти сузе на ваздух, скини оклоп, ниси пуж, изложи се мало, све воли ваздух, ако грешим, заустави га на минут, па се јави.
