Испод сакоа и лепршаве блузе, слоја коже, мишића, кости, 21 је грам душе, замишљам да стоји изнад срца, прво она, па срце, па ако страда она, почну проблеми са ритмом срца, убрза се или успори до смрти. Пазити душу.
Како то радим? Јасно, мегафонском јачином не дам да ме увере у нешто што не осетим. На пример: то што људи болују од рака, а изгледа су сви “болесни од рака”, мене паралише, прескакаћу ред, растужи, разбесни, онемоћа, тело ми постаје прекувана шпагета, висим са виљушке, висим са живота, не могу да се вратим у чврсто агрегатно стање, усправно и одважно, не могу ништа.
Молим вас, престаните да нас позивате да будемо захвални на животу јер људи умиру од рака. Знам, умиру, умро ми је тата од рака. Три месеца. Има га, нема га. Жив, мртав. На Дунаву плива, под земљом га нема. Али то није код мене појачало никакву захвалност већ ми је све горе поменуте емоције одрвнуло на милион, будећи ми паралишући страх да је све безнадежно, не можемо зауставити смрт у својој намери да нас узме кад одлучи. Рак, рак, рак, не могу да будем захвална на свом животу јер неко умире од рака.
То је тужно. Мени изазива бес. Немоћ. Изазива ми контраефекат, уопште ми не смањује ждерање око свакодневних ствари, чак их теже и обављам. Можда сам усамљени случај, није баш да сам имала увек армију истомишљеника иза себе, али не могу да будем захвална јер ето ја још увек не умирем од рака, неко други умире. То је у варијанти “ћути, може да буде и горе”, али ја сам, понављам, луди утописта, мени не треба моје боље јер је неком горе, треба свима да буде боље, и моје боље треба да буде боље јер сам ја ствари до тога дотерала а не зато што стављам фокус на човека који води своју најтежу битку.
Ако човек слеже раменима на све што живот доноси а то је неминовно и одређена доза револта, тривијалности, драме, сукоба ставова… шта ће му онда живот?
Човек треба да граби, да живи, да јури снове, да гори кад осети пожар у души, па га залива са оним што најбоље гаси, да пада, устаје, брани став, дигне се против неправде, против човека који моторком сече гране ораса, да плаче, урла, попизди кад му изгори пита, кад дете слаже, кад шеф не поштује, колега подмеће ногу, кад се неко дере под прозором, кад школство растура дечији ум, кад му није добро, кад му је добро, то је све рад срца, живи смо, људи смо, нисмо дебло што плута низводно, препуштено бујици, неспособно, немоћно да обрне ток, не може човек да вежба захвалност на нечијој болести, нечија болест је бол и туга и бес, не могу да вежбам захвалност чињеницом да неко умире, још увек нисам ја, супер, не иде то тако код мене, можда сам зато и сјебан лик до тог бола о ком пишем, ја желим да тренирам захвалност, да је будим свакодневно променом фокуса, мрзим ову реч, али послужиће, трудом да ми буде боље, мењањем онога што ме гуши, што ме једе, гледањем и стремљењем ка ономе што желим, што ме радује, током узводно кад би да ме мртву нешто однесе низводно, аутентичношћу, храброшћу, одважаношћу, рањивошћу, ломљењем себе (не гледањем у ломљење другог) па зидањем себе, тако што слушам душу.
Тако што те речи које чујем покушам да реализујем. Мењањем. Тако расте захвалност. Тако ћу доћи до места где ми је добро, где сам захвална и одакле могу да помогнем свима којима је помоћ у њиховој борби потребна.
