Некако са избијањем рата у Украјини, најавом и ценовним почетком енергетске кризе због руског природног гаса од кога зависимо ми, али и доста земаља ЕУ, а као наставак кризе изазване пандемијом корона вирусом грађани су почели да опседају дућане.
Пред једном паланачком продавницом мешовите робе могла се видети жена “у најбољим годинама” која у колица товари пето паковање од по 10 килограма шећера. Вели, брашно и зејтин је већ сместила у шпајз, па сада може мирније да спава. Заборавила је, али не само она, до се храна не може одједаред купити за цео живот, као што човек за живота не може све да поради што је испланирао. Трговкиње “Подунавља”, а тако је и у другим маркетима и бакалницама, слежу раменима, попуњавају рафове, неки остају празни дан-два…
Тако је било и почетком пандемије у марту 2020.године, а тада се народ грабио највише за тоалет папир што сада није случај. Вероватно су још увек велике залихе од пре две године из времена почетка пандемије. Првих дана ратних дејстава у Украјини у овдашњим банкама била је гужва. Било је доста оних који су подизали новац и вероватно га сакривали по кућама и становима. Чека човек пред шалтером, нада се брзом обављању обичне трансакције од пар хиљада динара, а испред њега само једна женица на преласку из средњег животног доба у рану старост. Стоји и товари новац. Благајница броји на машину, али све су новчанице од по хиљаде па посао
бројања нешто преко 12 милиона динара дуго траје. Пуна повећа кеса новца, па на улицу и трк, ваљда кући у бункер, односно штек.
Џаба банкари тврде да је новац најсигурнији баш код њих, џаба Влада Србије, али и већина влада европских земља, апелује на своје грађане да не стварају енормне залихе свега и свачега и тиме изазивају вештачку кризу, џаба ограничење извоза хране, џаба замрзавање цена основних животних намирница… Грађани Србије, па и Паланчани, имају искутва са кризама. Шта имамо искуства, па код већине нас криза не престаје последњих 30 година. Једино што нас некада више, а некада мање дрма. Ми, чини се, не би ни знали да живимо без кризе, или се можда варамо, па би могли једном да пробамо да живимо као свет у уређеним и развијеним друштвима.
Али, чујемо да је и код њих отимачина за све и свашта, видимо да и они праве залихе као да ће, не дај Боже, бити скоро пропаст света. Изгледа да су видели од нас, или ми од њих. Као да је ово први пут да политичари, шпекуланти, ратни профитери и остале светске богате барабе пљачкају народ, као да је ово први рат у Европи, као да је ово прва глобална економска и свакаква друга криза у историји света, као да… Као да се заборавила велика депресија у Америци од пре више од девет деценија, као…
Историја каже да је пре нешто више од једног века почео “амерички сан”, иначе синоним за добар живот, благостање. Око 1920. године многи су га у САД и живели. Тада је улагање на берзи у просперитетне компаније постала реалност и за обичног човека. Сан је трајао све до октобра 1929. године када је берза у Њујорку доживела слом, а милиони Американаца за само неколико дана остали без новца, посла и крова над главом. Професор Економског факултета у Београду Миодраг Јакшић недавно је рекао да је криза из 1929. године мајка свих криза. Вели, тада је финансијско тржиште преузело примат и изгубило ослонац у реалном економском сектору.
Масовна куповина деоница, чак и задуживањем код банака, није имало покриће у реалној економији и створен је мехур од сапунице који се октобра 1929. године распао. На сајту енциклопедије Британика стоји да се велика депресија из Америке прелила на читав свет и да је криза трајала до 1939. године. Готово век касније светска економија је поново у кризи, али овога пута услед пандемије короне вируса. Економисти кажу да су овога пута берзе успеле да се опораве за само неколико месеци док је током и после Велике депресије за то требало 25 година.
Двадесете године прошлог века у САД називају „златним“, јер је земља из Првог светског рата изашла као победница. Економија је била у замаху, а убрзано је растао животни стандард. Херберт Хубер 31. председник САД на својој инаугурацији одржаној 4. марта 1929. године, само шест месеци уочи краха берзе у Њујорку, изјавио је: “Достигли смо највећи ниво комфора и напретка у историји човечанства, ближи смо дефинитивној победи над сиромаштвом од било које земље у историји.”
Шта се то десило када је само пола године после овакве изјаве тадашњег америчког председника дошло до економске катастрофе САД и светске економије?! Изгледа да су Амери само за кратко (шест месеци) победили сиромаштво, па кренули Јово поново да би и данас имали на десетине милиона (у свету на стотине милиона па и пар милијарди) сиромашних, гладних, прљавих, болесних, одрпаних и бескућника баш као и свуда по планети.
После Великог рата развојем нових технологија водеће америчке компаније постајале су све моћније, а грађани који су куповали акције тих фирми све богатији. Произвођачи аутомобила, радио опреме и челика у том периоду били су јако популарни. Акције компанија попут Ју Ес Стила, Форда, Џенерал Моторса, Америчке радио корпорације… биле су међу најтраженијима. Тек 1920.године чула се прва реклама на радију, а електрична веш машина и усисивач постали су потреба сваког домаћинства.
Од 1920-29. године трговање на берзи порасло је чак 218 одсто. У том периоду укупна цена акција на финансијском тржишту у САД порасла је 10 пута. Ипак, крајем лета 1929. године постало је нестабилно, а председник САД Хувер све забринутији. Томас Ламот, председник Џеј Пи Морган, једне од највећих банака у Америци тога времена, уверавао је председника државе “да ће се тржиште саморегулисати и да нема потребе за државном интервенцијом”. Ламонт није био у праву, па се 24. октобра 1929. године (црни четвртак) све суновратило.
Инвеститори у акције изгубили су 25 милијарди долара (еквивалент суми од 401 милијарде долара данас), пад берзе трајао је 34 месеца, а било је потребно 302 месеца да се индекси врате на вредности које су имали пре. Држава је интервенисала Њу дилом, Хувер је покренуо изградњу бране на Колораду вреду 884 милиона долара, потом је Рузвелт 1933. године донео Акт о националном инвестиционом опоравку што је земљу извукло из кризе мада је било и противника оваквог деловања. Као одговор на кризу дошло је до постепеног укидања правила да сав новац у промету мора имати покриће у резервама злата. То је прво урађено у Великој Британији, али су после овога централне банке добиле већу улогу и више механизама у спровођењу монетарне политике.
Душко Бодрожа, научни сарадник на Институту економских наука у Београду, на пример, сматра да ова, данашња криза не може да се пореди са Великом депресијом као што се и модерна финансијска тржишта не могу поредити са онима из 1929. године. Тада су кризу изазвали економски разлози, а сада неекономски. Професор Јакшић, између осталог, каже да су код ове кризе која је изазвана пандемијом, као и код светских економских криза 2007-2008. године, на опоравку активно учествовале државе подржавајући реални економски сектор и то мерама помоћи индустрији, фармерима или незапосленима.
Брз опоравак берзи у кризи изазваној пандемијом био је предвођен највреднијим компанијама данашњице попут: Фејсбука, Алфабета (власника Гугла), Амазона, Епла, Мајкрософта… који су од почетка пандемије до данас увећали своју вредност. Економисти кажу да криза никада не погађа све сектора, а ако их и погађа не погађа их истом јачином. Високо технолошке компаније доживеле су у последње две године прави развојни и финансијски бум, а током ове кризе потражња за њиховим производима и услугама није падала усред мера спречавања ширења пандемије, већ је расла.
Неекономски разлози, односно пандемија као узрочник светске економске кризе, могу имати велике и лоше последице. Јер, пандемија, кажу компетентни економисти, може бити окидач кризе великог раста јавног дуга. То се наговештавало и пре појаве пандемије због тога што су централне банке упумпавале огроман новац. Криза јесте глобална, јер је и економија постала глобална, па се сваки проблем на једном крају планете земље рефлектује и на други. Проблеме имају извозници, али и увозници. Они који извозе готове производе, а увозе сировину, али и они који извозе сировину, на пример, енергенте, а увозе храну или робу широке потрошње.
Па ако је криза глобална она ће се глобално и решавати, али до тада свака земља, а посебно мала као што је и Србија, мора да гледа себе. Зато је државни врх био врло опрезан када се изјашњавао о светским проблемима. Рат у Украјини мора једном проћи, живот и до тада и од тада мора се живети, а без хране и енергената, али и много чега другог, нема не бољег, већ нема ни живота. Битно је да смо свесни у ком и каквом времену живимо, а не да као некадашњи премијер Србије у времену кризе 2007-2008. године, вероватно трапаво покушавајући да охрабри уплашен народ, отприлике рече – Ова светска криза може бити наша шанса, јер ми смо слабо развијени, уништени бомбардовањем и исцрпљени ратовима, па ће сваки наш
помак бити велик.
Не треба бити економски експерт, али се може помислити да је аутор небулозе мислио да ће други да осиромаше па ћемо бити исто сироти!? Ако је неко нормалан разумео нешто овако схватио је да корист од кризе могу имати само богати да буду још богатији – трговци оружјем да га продају и подстичу рат да дуже траје, трговци енергентима да продају скуп гас, нафту, кокс, трговци гросисти да што скупље продају пшеницу, кукуруз… да соја буде скупља од меса, а да месо човек са минималцем или просечном пензијом у Србији не може да купи… Светски мангупи и шпекуланти, ратни профитери, лажни ауторитети, манијаци… високе класе свађају народе и праве гужву у којој само они зарађују, а сви други губе.
