Увече, посебно код нас зими, често зна да замирише ова фина шпеција. Чварци морају бити мањи, хрскави и слани. Не велики, ни мекани и никако не смеју бити жилави.
Али кад нема таквих добри су и ови. Луксуз су постали свакако, коштају као јунетина. Кисели купус је боље да буде рибани, а може и у главицама, па исечен на крупне коцке. Преливен уљем и посут са мало љуткасте, туцане паприке.
“Кромпир у гаћама”, тако се код нас каже, а може и кромпир у љусци печен у рерни. Та љуска је као неке “гаће” или “чакшире”. Мора да се пуши, да буде врео, јер треба да упије маст што се прелива преко њега, остала на дну шерпе у којој су до малопре цврчале пржене кобасице. Та маст, ако остане, маже се после кад се стегне на хлеб као неки намаз, ”бачки вајкрем”.
Може ту да се дода још свашта што волите, али ово је „basic“ верзија. Црни лук је јако пожељан, а ипак, ако се он једе требало би да га једете обоје, посебно ако је касна вечера у питању и ако спавате образ уз образ. А опет, ако уз то попијете мало више вина, онда вам ни тај сцент лука не смета. Још ако се баш волите, ихај, џак лука нећете осетити.
Вечера мога детињства у хладне зимске дане. Сад ми неизбежно пробуди у глави све мирисе који се шире двориштем и читав ентеријер бабине “летње” кухиње, у којој смо иначе јели и зими и лети. Старински, светло зелени креденац са великом фиоком, која шкрипи кад се отвара, смедеревац и црна, тучана шерпа пуна свакаквих месних ђаконија. И ми за асталом, прекривеним плавом мушемом на неке чајнике и шоље, сви црвени око усана од те паприке.
