Највише подигнутих пластеника дунавског типа мањих и већих, али и оних великих са комплетно урађеном аутоматизацијом, нешто је што сада одликује Србију. Сезонска производња поврћа „преселила се“ у рану пролећну и касну јесењу, захваљујући новом начину производње, али се процес никада није до краја заокружио.
„Велики трошкови улагања успорили су процес подизања производње у заштићеном простору, јер су инвестиције у старту високе. Крећу се на нивоу од пет аура по метру квадратном до чак 200 и 300 евра за квадрат најсавременијег стакленика“, каже професор са Пољопривредног факултета Жарко Илин.
Предности природних услова и потражња
Према попису из 2012. године, површине под заштићеном производњом заузимају 5.422 ха, а они објекти који се не склањају и не померају заузимају 3.000 ха мање, што је, оцењују, изузетно мала површина спрам обрадивог земљишта у Србији и броја становника.
„Ту се производе око 240 до 250 хиљада тона свежег поврћа годишње, али неравномерно распоређеног. Углавном, средње раног и средње касног, што значи да имамо недостатак предзимског, зимског и раног пролећног поврћа. Нажалост, потребан нам је увоз, јер креатори аграрних политика не улажу значајна средства у ове производње.“
А од поврћа за које све више влада интересовање међу потрошачима, а самим ти и произвођачима јесте карфиол и броколи.
„Изузетно је атрактиван и кукуруз шећерац и то пре свега због извоза. С друге стране, ми се налазимо у кукурузном појасу и имамо идеалне услове за узгој ове културе“, наводи Илин.
