Стеван Коички (Бачка Паланка, 21. август 1929 — Београд, 11. септембар 2007) био је српски нуклеарни физичар, академик и потпредседник САНУ.
Рођен је у чиновничкој породици од оца Душана и мајке Милице, рођ. Несторовић. Живео је у Бачкој Паланци, па у Сомбору где је 1947. завршио гимназију. Дипломирао је физику 1951. године на Природно-математичком факултету у Београду, где је и докторирао 1958. године.
Као нуклеарни физичар радио је у Институту у Винчи од 1951. године до пензионисања 1989. године. Прекид у том раду био је период 1959-1963. године, када је као доцент радио на Природно-математичком факултету у Београду и прекиди због научног рада у иностраним лабораторијама. Његов допринос науци је у области нуклеарне спектрометрије, радиоактивних изотопа и зрачења.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 21.3.1974. године а за редовног члана 15.12.1988. године. Био је секретар Одељења природно-математичких наука САНУ у периоду 1994-1998, а затим генерални секретар академије у периоду 1998-2003 године. Изабран је за потпредседника САНУ 27.2.2003. године и на том положају реизабран 29.3.2007. године. Умро је 11. септембра 2007. године као потпредседник САНУ за природне науке. Учествовао је у раду више академијиних одбора.
Написао је више од сто научних радова и цитиран је више од 300 пута у научним публикацијама.
У част и славу др Стевана Коичког преносимо у целости текст из магазина „Планета“ у коме је новинар Милослав Рајковић имао част да интервјуише нашег познатог научника.
Прича о Стевану Коичком
Једног јутра, крајем октобра педесете године прошлог века, на прозор моје студентске собице је покуцао Богдан Маглић. „Облачи се, идемо у Винчу код Павла Савића да тражимо да тамо радимо дипломски“, одлучно је саопштио разлог доласка. Био сам затечен. Скоро да ништа нисам знао о Институту за испитивање структуре материје у Винчи, како се тада звао. Богдан исто тако, али је од кад га знам био практичан и предузимљив, па сам прихватио његову идеју. Покупили смо и трећег друга, Тихомира Новакова и кренули трамвајем до последње станице, а потом пешице, преко брда, по блату, десетак километара до Винче – прича физичар Стеван Коички (Бачка Паланка 1929), потпредседник САНУ и руководилац њеног Фонда за научни рад.
Навијач „Војводине“
Потпредседник САНУ је са задовољством пратио утакмице европског фудбалског првенства. „Као и сваки други човек не могу да дефинишем чудесни магнетизам фудбалске игре. Љубав према фудбалу нема рационално објашњење. Сваки спорт је такмичење, фудбал је прави рат на терену, али и лепа игра. Готово сваки мушкарац, и све више жене, и то са великим узбуђењем, прате збивања у фудбалу. човек кога фудбал уопште не занима на неки начин је хендикепиран“, сматра Коички, иначе симпатизер Војводине. „Њени играчи су“, додаје, „слабији, али им ја нисам окренуо леђа“
У једном ранијем казивању о својој начној каријери, Коички је тај догађај описао као „можда и највећу“ прекретницу у животу. Сусрет са професором Савићем у библиотеци Института („…одмах је било речи о раду који нас очекује и одмах нас је сматрао члановима Винче“) подсетио их је на омиљене професоре у сомборској гимназији Вилијама Вајганда, Мирка Кеслера и Шулца, који нису били техничке струке, али су имали разумевање за њихове прве озбиљне научне експерименте у физичком кабинету.
Професор Павле Савић је тројицу Сомбораца, дипломаца, као физичаре доделио Роберу Валену, шефу Лабораторије за физику. Вален је био дошао из париског Института за радијум да помогне у стварању истрачивачке основе овог модерно конципираног научног института. „За свега један сат постали смо Винчанци. Моји другови Маглић и Новаков су касније успешно наставили научну каријеру у САД (где и данас живе и раде), а ја сам, сем пет година на Природно-математичком факултету као доцент, радни век, до одласка у пензију, провео у Винчи. И данас одлазим тамо и радим са групом млађих колега, уживам у њиховом ентузијазму“, каже Стеван Коички.
Историчар српске физике
О стогодишњици САНУ др Стеван Коички је за публикацију о развоју српске науке и уметности ове установе написао чланак о историји физике у Срба.
– Почело је, пише Коички, од Доситеја Обрадовића крајем XVIII века,
који је у једној басни пожелео да се нађе Србин „који би физику за свој род написао“. И такав Србин се, зачудо, нашао врло брзо. Био је то Атанасије Стојковић, физичар по вокацији, члан Гетингенског и Јенског ученог друштва, доцније познати професор физике у Харкову, у Русији, и позната личност нађе историје. Стојковић је у тек отвореној штампарији у Будиму, у три узастопне године (1801, 1802. и 1803.), објавио по један том своје Физике. Мало је познато је да први прави универзитетски уџбеник из физике написао Вук Маринковић˝. Његова Начела физике штампана су 1850. Са овим професором Велике школе наша физика се поступно учврстила као школска дисциплина.Међу значајним именима српске физике су: Ђорђе Станојевић (пионир електрификације земље), Коста Алковић, професори Милорад Поповић, Сретен Шљивић, Драгољуб Јовановић, Александар Милојевић, Драгиша Ивановић (Технички факултет)…
Вален је своју мисију „извршавао са посвећеношћу апостола“, тако да су амбициозни и за науку загрејани дипломци напредовали дугим кораком и већ тада постављали себи најкрупније циљеве. Вален је, кажу, пред смрт говорио да су му године које је провео у Винчи биле најлепше у животу. То исто, данас, академик Стеван Коички каже и за себе. „Био је то период плодног заноса за све нас који смо, уз Валена, израстали у физичаре и људе“.
Тема дипломског рада Стевана Коичког била је развој новог типа детектора нуклеарних зрачења, тзв. сцинтилационог бројача, који се тек годину-две раније појавио (убрзо је као квалитетнији сасвим потиснуо Гајгеров бројач). Даровити дипломац је успешно склопио нови уређај и демонстрирао његову могућност да мери енергије нуклеарних зрачења. Врата специјализације у Француском комесаријату за нуклерну енергију су била отворена. Али, перспективног научника с друге стране „гвоздене завесе“ су, уместо добродошлице, чекала непријатна изненађења. Неке колеге су му приступале као жртви комунизма“, док је за левичаре био „југословенски ревизионистички шпијун“. Тек кад је неповерење заменила нормална људска комуникација, показало се да је са својим првим научним искуствима, заиста, био добродошао. У сарадњи са колегама из електронике, Коички је комплетирао сцинтилациони бројач и спектрометар и први такав уређај, у лабораторији у Шатијону, вероватно и први у Француској, пустио у погон. Сећа се да су Фредерик Жолио-Кири, Жан Перен и други велики француски физичари долазили да први пут виде директне спектре гама зрака, чудећи се како изгледају линије кобалта, јер се то до тада није могло видети у таквом облику.
У Саклеу новом нуклеарном центру је Стеван Коички, заједно са доктором Балинијем, завршио и свој први научни рад, који је у Француској академији наука приказао Жолио-Кири, што је било лепо признање Валеновом и Савићевом ученику. Рад је током његовог боравка публикован у Академијином часопису. „Кад сам се вратио из Париза, већ у једном научном залету, сачекала ме је војска. Колико је то било паметно, просудите и сами. До тада, моје колеге из Љубљане, Загреба и Београда су служиле војску у Винчи, радећи у лабораторији. Ја сам био те среће да војни рок одужим по новом закону, у другој области, у пешадији. Но, то је давно прошло време“, вели.
Са осам долара у џепу
Доктор Стеван Коички је у првој фази научног рада највише изучавао ниско-енергетске нуклеарне ексцитације приликом радиоактивног распада, при чему је метода коинцидентне сцинтилационе спектрометрије постала његова специјалност. У области гама спектрометрије достигао је био „висок светски ниво“. Од више добрих радова из тог периода Коички издваја рад посвећен студији „два братска језгра“ – тулијума-169 и тулијума-171, у коме је са групом сарадника детаљно изучио систем њихових побуђених стања. „Резултати су се“, каже, „веома добро уклопили у тадашње моделске представе о нуклеарној структури и био је веома запажен у научној литератури иако је објављен у Билтену Института“.
Са знатном репутацијом у светској науци и само осам долара у џепу, теретним бродом, одлази на Пенсилванијски универзитет, у Филаделфији. Користи неплаћено одсуство са факултета. Са групом тамошњих истраживача изучава појаве у физици чврстог стања, посебно магнетске и електричне појаве у кристалној решетки, применом нуклеарне методе пертурбираних угаоних корелација. „Ово искуство се показало као
драгоцено у мојој даљој научној каријери, као и оно неколико година касније из лабораторије у Берклију (Lowrence Radiation Laboratory), вероватно најбоље лабораторије нуклеарне физике у то време на свету. Имала је на свом платном списку седам нобеловаца. Група у којој сам радио имала је највећу светску репутацију у области развоја и примене нуклеарних метода у физици чврстог стања. Рад на одређивању и испитивању унутрашњих магнетских поља огромне јачине, која владају у феромагнетским металима, и данас се цитира и сматра за класичан у тзв. „високорезолуционој временској спектроскопији у пертурбованим угаоним корелацијама“.
Увек се Стеван Коички из страних лабораторија враћао у Југославију. „Сматрао сам да ми је дужност да овде живим и радим, без обзира на материјалне и све друге услове. А можда, у оно време, таква одлука и није била велика жртва. Када се млади научници данас опредељују за одлазак, прескачу 50 година развоја, праве компромисна решења. Нажалост, одлазе не само најбољи, него и највиталнији, који су храбри, који се не боје конкуренције. Та храброст је један виши квалитет. Они би и овде били најпродуктивнији“. Вели некадашњи ђак Вежбаонице Српске учитељске школе у Сомбору. Четворогодишње школовање у Вежбаоници било је од великог утицаја на формирање моје личности“, причао је једном приликом.
Мисионар нуклеарне културе
Коички је управо у Винчи, изучавајући реакције неутронског захвата, развио оригиналну методу временски диференциране спектроскопије, која се заснивала на временски помереним коинциденцијама сложених гама зрака. „Ова метода нам је омогућила да се боље снађемо у анализи гама зрака, да установимо ред нуклеарних нивоа по којима се вреднује нуклеарна структура. Метода је постала драгоцен извор комплементарних података и основа сарадње великих светских лабораторија. Најзапаженије је било заједничко истраживање Винче, Гренобла, Манчестера и Њујорка. Примењујући свако своју методу детаљно смо изучили побуђена стања деформисаног језгра тулијума-168. Идентификовали смо 700 гама зрака и сврстали их у двадесет ротационих и вибрационих фамилија. Овај рад је дуже од две деценије референтан за сваку литературу у теорији нуклеарне структуре. А јапански физичар Арима, један од твораца ИБМ-нуклеарног модела, оценио је студију као ‘најузбудлљивији комплет експерименталних података за нуклеарну структуру’ који се појавио осамдесетих година“, каже Коички. И у области хиперфиних интеракција, граничног подручја између нуклеарне и физике атома, академик Коички је учествовао у многим пионирским истраживањима (интерне структуре магнетских диелектрика, нпр.), први евидентирајући одређене појаве, постављајући стандарде и примењујући оригиналне методе.
Освета сатовима
У стану Стевана Коичког у београдској Господар Јевремовој улици, куца двадесетак сатова. Познаје, вели, ћуди сваког појединачно. То је, признаје, својеврсна „освета“ сатовима јер је све време школовања, до одласка на специјализацију у Париз, муку мучио без сата, стрепећи да не закасни на час. Његови родитељи нису били у могућности да најмлађем сину (коме су старија браћа Ђорђе и Драгомир били први учитељи) купе сат.
Поводом изложбе о мерењу у Галерији САНУ, Коићки је за један зборник радова о разним мерним инструментима написао кратак преглед седам векова живота са часовником“. О почетку ере „егзактне хронометрије“ (Вестминстерска опатија, 1288) Коички пише: „Данас се са правом може оценити да механички сат спада у најзначајније изуме човечанства и да се по свом утицају на организацију друштва може упоредити са изумом точка и покретних возила“. Аутор, помало и са носталгијом, закључује да се механички сат после 700-годишње суверене владавине“ и пошто је стекао репутацију справе „коју је човек произвео у највећем броју примерака „под налетом“ модерне науке и технологије „лагано повлачи у историју“. живимо у теледиригованом времену.
Када је својевремено група академика предлагала Стевана Коичког за редовног члана САНУ, нагласила је његове заслуге не само у развоју домаће експерименталне физике, него и у „ширењу нуклеарне културе“ у друга научна и примењена подручја. Потенцијали нуклеарних појава нису само у нуклеарном оружју и прављењу струје. У здравству, у индустрији, у шумарству и у тако невероватним примерима као што су археологија или криминалистика – свуда радиоизотопне методе имају изванредан учинак“, каже. А у новије време све веће научно-технолошке подређености малих земаља, др Коички се поново ангажовао „на широј обнови и модернизацији домаће експерименталне истраживачке основе“ (акцелератор Тесла). Каже да велике развијене земље неће „лупати главу“ о нешто што је наш посао. Трансфер знања наших (300) физичара у привреду и развојне пројекте непрофитног карактера (у медицини, очувању животне средине) је приоритетног карактера.
„Лепо је имати врхунску науку и признања у свету али као научник морате нешто да урадите и у земљи у којој живите. Код наших људи који воде научну политику“, истиче академик Коички, „влада уверење да се физичари и други научници не труде довољно да своје знање примене у нашој средини. С друге стране, међу научницима влада уверење да њихово знање не наилази на интересовање и подршку у нашој привреди. И једни и други су у праву. На једном скорашњем скупу покушали смо да покажемо како је било у протеклих педесет година, који су сада проблеми у науци и у привреди и да је обострано жељена сарадња могућа. Наука мора бити у функцији развоја, а питање развоја наше земље је у ствари борба за њено место у свету“.
Тако говори овај Винчанац атомске ере чији су резултати цитирани у више од 150 научних радова страних аутора и трајно уграђени у општи фонд знања и систем података у нуклеарној физици и физици чврстог стања. Кога су, вели, на пут егзактних наука и њихових лепота још у ратним годинама повеле и популарне научне књиге као што су Материја и енергије, Тајанствена земља, Кроз васиону и векове.
