Међународни монетарни фонд процењује да се свет суочава са највећом несташицом хране од 2008. године.
С тим проблемом већ се суочава 345 милиона људи, саопштавају Уједињене нације. Стрепњу да ли ћемо, уз стална поскупљења, храну моћи да приуштимо, надвладава страх да ли ће је уопште бити.
У Србији, кажу стручњаци, стратешких намирница има више него довољно. Недоумица је само шта радити са вишковима – чувати их или извозити.
Пандемија, рат у Украјини, суша, успорени ланци снабдевања и све скупља производња јесу пољуљали, али не и угрозили домаћи прехрамбени суверенитет. Житарица, меса, уља, кромпира, јабуке и шљиве имамо више него што трошимо.
„На нашу срећу још увек имамо село које јесте у проблемима, али где живи око 40 одсто становништва, и у најкризнијим годинама, дакле, да би се обезбедила прехрамбена сигурност, село је највећи амортизер“, каже агроекономиста за РТС Милан Простран.
Додаје да је улагање у мале и младе пољопривреднике нова стратегија Европске уније за произведњу веће количине хране у здравијој животној средини. Храна јесте стратешка роба, али је и мотор економског раста.
„Ако је светска криза, то само значи да ће цене тих намирница у иностранству бити више па ће у складу са тим и наши пољопривредници и наши прерађивачи моћи да зараде више продајући тај вишак који овде остварују. А ако буде овде ограничења, цена ће моћи да компензују евентуално те разлике ограничене цене на домаћем тржишту кроз, рецимо, екстрапрофит који би евентуално могли да остваре извозом те робе на друго тржиште“, објашњава Александар Богуновић из ПКС-а.
„Уколико би спречавања извоза било, наравно пољопривредници би имали ниже цене и самим тим не би могли да инвестирају, то јест мање би могли да инвестирају тако да би то осетили већ у следећим годинама“, каже др Владо Ковачевић са Института за економику пољопривреде.
Поред примамљивих понуда из иностранства за откуп наших залиха, храну морамо да чувамо за себе, рекао је недавно председник Србије. Упозорава да у свету после рата за енергенте долази и „рат за храну“.
