***
Слаџа из Масну Поњаву
Никад није марила за политику.
Уље и вода.
Није хтела.
Зато је политика марила за њу.
Годинама се играла
Са њеним крхким темељцем
Па све испочетка
Шаловање, треска, зидала, равнања,
Пажљив избор пиљака,
Никако да се плоча зашрафи
За арматурну мрежу
Да све легне и укопа се.
Посебно јој се коса дизала
Од локалних политичких крешталица
И са лева
И са десна
О Центру да се не говори.
’’Сви бе нешто муљају… вего на крај бич пуца.
Кад се све скљока криве чистачице,
Собарице, сервирке… како у фирму тако и у
Државу.’’
***
Тог дана сличног овом
Слаџа се спуштала као јужна птица
Парајући кљуном паланачку измаглицу
Ка прописаним радним задацима.
Она је још била
За своје четке, метле, пајалице
За раднички мантил розе боје,
Мада јој је неки глас из потаје говорио
Да окане,
Да прескочи радне обавезе,
Буде буба окачена на фиранге
И да буде мирна.
Да не мрда из кућице.
***
Јес да није,
Какво би то женско било,
Кад би јој неко на пут стао,
„Никакво… док не учини шта
Јој срцу драго“,
Сочно би цокнула Слаџа
Шутирајући опало кестење
На врху Уске улице.
***
Као сваки лутак који има своју
Оазу за склониште,
Слаџина радна и духовна остава
Налазила се наспрам рецепције Хотела.
На вратима је била мала рупица
Кроз коју је Слаџа ћурила
Бележећи пролазност живота
Неверних суградјана,
Који су хитали корацима газеле
Уз степенице
До последњег дамара и капи зноја,
На крилима ране романтике
Кадјењем греха,
Од прве до задње јоте
Курвалука.
***
Неће кључић да окрене. Трт.
Ни лево ни десно. Прикочила брава.
Донесе прича Васу , шефа рецепције
Однекуд, са неког успутног шанка.
Мрсомуди.
„Фајронт је Слаџо. Фајронт. Иди горе
У Управу. Изгледно је да си ТВ…’’
’’Бе, каки ТВ ’’…
Зна Слаџа. Претвара се.
Дошле газде фирме на крилима
Тако жељне приватизације,
Као кад пупољци крену на јорговану
Округлог цветања.
Рекоже да је то лош знак.
Долазе тешка времена.
Слом.
***
Прича памти
Да је шеф рецепције Васа
Потегао своје тајне калаузе
И отворио Слаџин тајни кутак.
Узела је Слаџа Титову слику,
(због рама боје старог злата),
узела је пајалицу, мантил розе боје
и оригинал диплому Академије за младе самоуправљаче
Радничког Универзитета.
***
На Надином дактило столу,
Све са печатом у поуци правног лека,
Уредно су лежала решења
За раднике који су проглашени технолошким
Вишком. „Потписала или непотписала,
На исто ти дође“, рече јој Нада.
Знала је то Слаџа.
Одавно је зарђао катанац
На вратима Суда удруженог рада
У првој згради до Градске пијаце.
Ваљда , гурнули га у стечај.
Тамо закопаше радничка права.
Уселише се самоникли
Тумачи наше светле будућности
И водје нових гибања
Наравно локалног карактера.
***
’’Зашто се сваки растанак бележи као
Опроштајно вече. Нек буде опроштајни дан.’’
Ухвати Слаџу мозгалица.
Гаравно радно место Крсте ложача.
Дошла је Смиљка, Јефто, курирка Ђука,
Сјурила се и Нада из дактило бироа.
Било је и суза.
Точио се првоток из нештинских подрума.
Нашла се и Жућова ’’лоза’’, коју је овај
Вредниша на време штековао у Крстановом угљу.
Пило се. Пило.
Све са јеби га.
***
Прича се даље прича.
Негде пред зору , улицом Иве Лоле Рибара,
Јефто са дипломом ПК возача троколице,
Тешком муком је окретао пендале,
Нешто због опроштајне теревенке,
Нешто због Слаџе,
Ушушкане у понете успомене на Хотел,
Дрито Масна Поњава.
Цео живот у троколицу стане.
А како би друкчије било.
’’Лево је Албанија … вози десно’’,
Командује Слаџа. Оријентир јој је
Високи силоси Сладаре. Пробудило се и Сунце.
Запече. Михољски.
Педала Јефто. Педала.
’’Тут је бе…кипај…’’
Кипа је Јефто.
На басамкама мале Слаџине куће
Дрежди Мирко немирко.
Стара бајкерска чекалица.
Прихвати истраумирану Слаџу.
Дану и Јефто душом.
’’Без суза… Без… све сузе у рикверц’’,
Благим гласом ће Мирко.
Покрети су му тешки.
Болест га је већ начела.
Она бајкерска.
Нешто везано за крцкање костију.
’’Ајде Слаџо… ’’Јужни ветар’’. Шемса и Миле.
Хватај штим’’, запеваше
’’Прођи са мном испод дуге…’’
Певао би и Јефто.
Неће га глас.
Стегло му се грлу, нека од живота мука.
Јели он следећи ТВ… запита се …
Док је…
Нек је…
Прођи са мном испод дуге
Наћи ћемо срећу ми
Ноћи хладне, ноћи дуге
Заувек ће нестати
Прођи са мном испод дуге
Загрли ме чврсто ти
Не може нам нико више
Срећу узети
Прођи са мном испод дуге
па да више престану
дани бола, дани туге
заувек нек нестану
***
Песму прекину
Лавеж паса луталица и мјаукање
Мачака исто тако луталица.
За њима је копитало циганско кљусе
Вукући лаки шпедитер.
Општински шинтер Жика
Кренуо је у радну обавезу, оран,
Да прешиша успостављену норму,
Коју су му прописали општински оци
За јавне и опште послове.
Плата се
Зарађивала по приложеним реповима
Горе поменутих луталица.
Ајд тумачи општинског нормирца.
Тумачи.
Страшно је. А као да је јуче било.
Да ми је ово вече
Лутак у мојој самоћи
Пустио би сузицу и прекорио ме
’’Срам те било. Не квари причу о Слаџи из Масну Поњаву’’.
-наставиће се –
