Mila Valihora je iz Pivnica. Bavi se s velikom ljubavlju i predanošću pčelarstvom već 18 godina
Mila ima prikolicu od 32 košnice koje vozi na pašu i pomoćna društva, koja su stacionirana kući. Milin tata je bio pčelar, ali od njega nije mnogo naučila, što sada veoma žali. Jednom prilikom joj je rekao: „Malo znaš o pčelarenju, ali znam da ćeš se u tome snaći.“
U ovom poslu su joj pomagali, a i sada pomažu tatini drugovi. Pronašla ih je, predstavila im se i oni su joj pomagali i uvek su bili tu za nju. Jedan pčelar iz Silbaša joj je rekao: „Sada tebe učim, jer sam i sam učio od drugog pčelara“. Tako je i Mila posle njegovog sina učila pčelarenju. I to je jedan zatvoreni krug dobrote i nesebičluka u prenošenju znanja.
Kada su finansije u pitanju govorilo se da od 50 košnica, može da se izdržava četvoročlana porodica, međutim to se sada malo promenilo. Kada se zavoli pčelarenje, čovek je onda ispunjen ovim poslom, oseća zadovoljstvo u radu. Svaki pravi pčelar pre svega voli svoje pčele. Milin tata je voleo svoje pčele, ona mu je to nekad i zamerala, međutim sada kada se ona ovim poslom bavi u potpunosti ga razume i da je živ ispravila bi tu grešku.
Sa pčelama treba komunicirati
– U početku je prisutan strah koji ne može da prođe preko noći. Kad otvoriš košnicu i znaš da je tu i do 40 – 60 hiljada jedinki i čuješ to jako zujanje – nemoguće je da se čovek ne uplaši, kaže Mila i ističe da je kod pčele najveći instinkt miris. Svaki čovek ima svoj miris na koji pčele naviknu. Kada ne radi dugo sa njima, obleti oko nje pčela da je pozove. Uglavnom kažu da treba sa pčelama komunicirati. Negde je pročitala da pčele osećaju ako se u porodici desi tuga, radost, a da osećaju i strah kod čoveka. U literaturi je pročitala da pčele nađu cvet u prečniku od 5 kilometara. Međutim pčelari su apsolutno to opovrgli i istakli da je taj prečnik veći i da se kreće čak i do 9 kilometara. Kada nema bliže cveta, one traže. Prva, koja nađe cvet, komunicira na taj način, što igra u uglovima prema suncu od 30 stepeni ili 40 stepeni, a sve pčele mere taj ugao, i tako znaju gde da lete.
– Sve sam to saznala za ovih 18 godina. To je sve jako zanimljivo. Baš kao i kada isprate maticu na svadbeni let. Matica se u letu oplođava. Kada su mi pčelari to pričali, čudila sam se dok se nisam sama uverila. Kada ona dođe sa svadbenog leta oplođena sve pčele se raduju što će matica polagati jaja u ćelije saća i što će se vrsta produžiti. Učim i danas o pčelarenju. I treba učiti iz iskustva, razgovora, literature – govori dalje Mila.
– Suština je da razumeš pčele, one sve kažu, samo treba prepoznati šta govore. Potrebna je logika, strpljenje i ljubav. Najteži posao je vrcanje. Posao se ne može odložiti. Pčele odmaraju od transporta dva do tri dana kada se donesu sa ispaše i onda kreće posao. To je najteže, ali i najslađe. Razmonažavanje je jako zanimljivo i uopšteno rad sa pčelama, a takođe i kretanje matice, koja izgleda da se kreće kao kraljica, ima kraljevski let i ima svoje pčelice pratilje. Njima žlezde luče matični mleč, jer to je njena hrana od jajašca do smrti. Ona ne jede ni med ni polen, a hrane je usta na usta…
Mila svoje proizvode prodaje na pijaci. I nije joj teško. Već u februaru počeće sa poslom u košnicama i sa vođenjem računa o njihovoj higijeni.
Milina poruka je da treba jesti svaki dan kašičicu med i da to može svako priuštiti. Ujedno to je najbrže unešena zdrava i kvalitetna energija koja je za desetak minuta u krvi.
