Тони Ђерона за шампионат Старог континента за годину дана може да рачуна на исте снаге, уз нове адуте Марка Милосављевића, Стефана Додића и Вукашина Воркапића који су искочили у први план у Катовицама. Милош Кос куца на врата најбоље селекције, евентуално Лука Роган, Милош Грозданић и Урош Којадиновић из Суперлиге Србије да појачају конкуренцију.
За просечног Србина само је медаља успех, за оног реалног који иоле познаје рукомет и светски поредак у овом спорту зна да 11. место није неуспех. Да је могло боље – могло је, да је мало фалило – јесте, али утисак ових десетак дана у Катовицама је да Орлови крупним корацима иду напред, да евидентно расту и да тек треба очекивати велика дела. Наравно, услов је континуитет рада са садашњим кормиларом.
Тренд узлазне путање с Тонијем Ђероном је настављен и на овом шампионату. Игра је боља од резултата. У првој фази напад је био као швајцарски сат, у другој рунди СП је одбрана затегнута. Од Немачке смо поражени голом разлике, против Норвежана одиграли најбоље прво полувреме од других 30 минута полуфинала из Београда против Хрватске 2012. године. У 35. минуту је било великих + 19:14, али Сандер Сагосен и компанија су у наставку одиграли фантастично, користили сваку грешку Србије и на крају лако славили (31:28). Добили смо селекције од којих смо објективно бољи, Алжир, Катар, Аргентина и на крају Холандија, европска репрезентација која је пала на СП после више од 10 година.
За просутим млеком не треба жалити. Свима лебди питање, шта би било да је Дејан Милосављев могао да брани против Панцера у другом колу, да је Мијајло Марсенић погодио зицер на +4 против Викинга, да Урош Борзаш није поклонио лопту Сагосену за његов први гол у 38. минуту…
На овом Светском првенству, наши рукометаши су остварили највећи успех на великим такмичењима од СП у Шпанији 2013. када смо били десети. Уследила је турбулентна деценија по некада трофејни спорт, честе промене селектора. Смењивали су се после Веселина Вуковића, творца сребра у Београду 2012. године – Љубомир Обрадовић, Владан Матић, Дејан Перић, Јовица Цветковић и Ненад Перуничић, али није заустављен брод који тоне.
Тони Ђерона је на кормилу од Видовдана 2020. Није нас било пре две године у Египту на смотри најбољих 32 репрезентација света. Прошле године на „корона“ ЕП у Мађарској и Словачкој нисмо прошли први круг у Сегедину у конкуренцији велесила Француске и Хрватске, завршили као 14. на Старом континенту, а сада је направљен помак који даје добру полазну основа за даље.
Играчи пуцају на медаљу, нико од њих не жели да заврши каријеру без одличја са репрезентацијом. Пут до тога је трновит, а шанса да се бар изборе квалификације за Олимпијске игре 2024. пружа се наредне године у Немачкој. Првак Старог континента иде директно у Париз, док се тражи још једна виза, а конкуренти Србијии су вероватно Исланд, Португалија, Пољска, Холандија, Црна Гора… селекције које овог месеца нису међу најбољих 10 на свету.
Орлови су тек започели квалификације за ЕП, али у конкуренцији Норвешке и аутсајдера Словачке и Финске не би требало да буде проблема да се избори Немачка, с тим да су Орлови јесенас започели нови циклус с максимална четири бода и тек их очекују дуели са Викинзима.
Исте снаге, плус јачи за досадашње епизодисте Милосављевића и Воркапића, Кос куца на врата
Ђерона за извесно Европско првенство у Немачкој наредне године може да рачуна на исти састав који је играо претходних 10 дана у Катовицама. Неће бити, као у прошлости, театралног опраштања од дреса репрезентације. Време када се Пандорина кутија отварала после сваког великог такмичења, на срећу, је прошлост.
Већина је сада у најбољим играчким годинама, ближе се тридесетој као што су Мијајло Марсенић, Богдан Радивојевић, Милош Орбовић, Вања Илић, Владимир Цупара, нешто млађи Лазар Кукић, Драган Пешмалбек и Дејан Милосављев, а ту је и нови талас са Стефаном Додићем, Јовицом Николићем, нешто старијим Марком Милосављевићем и Вукашином Воркапићем. Капитен Немања Илић и Петар Ђорђић имају 32, док је најстарији Илија Абутовић са 34, али који и даље може много да помогне у дефанзивним задацима.
Успео је шпански стручњак ове године да „измисли“ Предрага Вејина, који је био сјајан у пријатељским мечевима са Шведском пред СП у Катовицама. Штета што се брзо повредио, на мечу другог кола са Немачком и није могао да помогне саиграчима. На овом Светском првенству експлодирао је Марко Милосављевић. Прошле године је био дефанзивни специјалиста у Сегедину, та рола му је била намењена и у Катовицама, али после нешто слабијих издања Ђорђића и Борзаша на позицији левог бека, Ђерона му је дао шансу и он је против Аргентине наговестио да може да буде одличан и у нападу. У другом полувремену играч Адемар Леона згазио је Холанђане, за 30 минута дао им девет голова и одиграо меч каријере. Штета и због повреде Јовице Николића који је против Норвешке показао да је будућност српског рукомета.
Углавном то су нове снаге које су искочиле у први план, поред окоснице тима који је већ више од две године под Ђеронином командом. Одличан у Катовицама био је и Вукашин Воркапић, који је био сјајна замена за повређеног Дарка Ђукића. Биће занимљиво на који тандем десних крила ће се на ЕП одлучити шпански стручњак, после опоравка од тешке повреде колена рукометаша Вардара.
Од играча којих није било у Катовицама, на врата најбоље селекције куца талентовани леви бек Загреба, Милош Кос, који је јесенас добио шансу на старту квалификација за ЕП. Момак рођен 2002. године је експлодирао на јуниорском ЕП, на коме је Србија стигла до прве медаље (бронзе) од самосталности 2006. године. Уз Стефан Додића је био најбољи играч. Он има повреду леђа, па га очекује неколико месеци опоравка. Током сезоне је стигао у редове хрватског шампиона из Извиђача.
Од рукометаша који би могли да појачају конкуренцију за најбољих 16 или 18, ту су из домаћег шампионата пре свега лево крило Војводине Милош Грозданић, десни бек Партизана Урош Којадиновић, који може да игра и на позицији крила, као и талентовани Врањанац из Металопластике Матеја Додић, мада је конкуренција на десном крилу паклена поред Богдана Радивојевића, Вукашина Воркапића и повратника Дарка Ђукића. Ту је и десни бек Милан Милић из Војводине.
Од младих снага на припремама репрезентације крајем прошле године био је пивотмен Војводине Лука Роган, али је Ђерона дао шансу искуснијем Ивану Поповићу. У Сегедину на ЕП у конкуренцији је био Данило Радовић из панчевачког Динама. То су играчи који чекају шансу.
Селектор Ђерона има екипу која је искуснија за једно велико такмичење. Европско првенство у Сегедину због корона пакла није било никакав показатељ, јер смо били ослабљени. Шест мечева у Катовицама је полазна основа за оно што сви играчи сањају, потајно се надају, борби за медаљу у Немачкој. Систем такмичења је другачији него на Светском првенству, нема четвртфинала, већ одмах полуфинале после две групе са по шест селекција, а први циљ је проћи групу (две најбоље екипе од четири).
Време ради за ову репрезентацију. Знају да вреде, сви су листом изјављивали да је циљ четвртфинале, али на крају 11. место не може да буде неуспех. Немачка и Норвешка и селекције сличног квалитета или за нијансу слабијег, Исланд, Португалија, Хрватска, Мађарска, могу да се се победе наредне године. И даље су друга димензија Данска, Шведска, Шпанија и Француска који доминирају претходних година на великим такмичењима.
На Олимпијским играма се међу четири „углавио“ Египат, уместо владара Старог континента, Шведске.
Свесни су Орлови да могу боље.
„Фали нам јако мало за пласман међу осам најбољих, мада је то мало некада пуно. Недостају нам утакмице са најјачим тимовима. Сигуран сам да ће доћи наших пет минута, да ћемо ускоро да шансу оберучке искористимо. Сами себи смо поставили велики притисак. Овакво прво полувреме као против Холанђана не пролази против јачих екипа. Изгубили бисмо 10 разлике против Норвешке. ’Испеглали’ смо некако у наставку, али мислим да не смемо овакве осцилације себи да дозволимо ако желимо на врх. Морамо да преломимо у нашим главама, да одиграмо до последњег минута, а не само 40 или 50“, рекао је Дејан Милосављев, један од најбољих голмана данашњице, после победе над Холандијом.
