Budi ti meni miran (11)

Blog Nedeljka Baćine

274

…Nema tu radničke klase. Lepi su, uredni, doterani. U firmiranim odelima sve sa kravatom obavljaju svoje radne zadatke, eto vidiš, šta je njihova radna garderoba. U novčanicima, isto tako našim, je imovina naše radne organizacije. Pokretna. Možeš da imaš, a možeš i da je nemaš. Čas ovako, čas onako, sve zavisi da li smo budni i da li kontrolori rade svoj posao. Tako se namiče novac za plate, topli obrok, regres… kuća putujuća. Jedino što je dobro je činjenica da neće naša radnička klasa, vršiti obustave rada, štrajkovati… „Ako se i nešto zatalasa, slomiće se na dežurnim krivcima u našoj firmi, Persi čistačici i Risti lozacu“, govorio je u mom ranom socijalistickom radnom odnosu direktor „Turista“ Mićo…

Velika je privilegija imati svog konobara, kuvara, kafanu u trenutcima rastrojstva i samoće, tuge goleme, potištenosti ili neke druge nevolje. Oni su tu da produže noć i upale jutro sa prvim kokotima. Tada se podvlači crta, a može i na zapis. Tada se tajne zaključavaju, budi bez brige, neće te izdati, pogotovo ako te strefi prevara van braka, van svega sto bi trebao sacuvati i od samog sebe. Pričao bi Mićo i dalje držeći mi slovo pouke, da ne dobi poziv iz zgrade Komiteta. „Nešto se kuva u ovoj našoj državi, ne valja… Nema Starog“. Ubrzano oblači grombi kaput i zabrinutog lica ode da cuva državu, koja će se nedugo zatim raspasti na proste činioce.

Prošli su dani. Godine. Decenije. U prvom esalonu strajkača ispred Skupštine protestvuje i ugostiteljski esnaf Srbije. Tihi su i nenametljivi. Griža savesti trećeg dinara. Onog ugostiteljskog. U velikim sivim zgradama iz prošlih vekova, iza zavesa viri vlast. Isti oni koji su imali dobar cug, dobar apetit, čvrstu ruku za potpis. Umesto ugostitelja graju dižu frilenseri.

Neka. Uvek smo u nečemu prvi na svetu. Dočekah da se pobedonosno nasmejem Micinim savetima s početka ovog zapisa. Eto i ugostitelji nam štrajkuju. Ubrzo, umesto pobedonosne konstatacije, tužno se i porazno samom sebi nasmejah, škljoc…

Katanci mali, žuti, veliki, crni. Poneka zaboravljena svetiljka u mehanama tiho gasne. Zabradatilo proleće bradama hercegovačkih junaka, Mome Kapora… zvanja, znanja i sranja.

***

Naša mala studentska soba u Domu Dudove šume. Na vidnim mestima, smešila se licima Če Gevare i Dzimi Hendriksa „Ce je živ“ , „Hej Jo“. Posle prikazivanja filma „Jovana Lukina“ u bioskopu ~Jadran~ , Lacika je poklonio Zoranu veliki plakat na kome se Merima Isaković, nestvarne lepote kupa u drvenom koritu. Tek jakala blaga umetnost kolor plakata, bio je razlog da se ceo Dom zaljubi u Merimu. Posle 43 godine saznajemo da je baš tih ranih osamdesetih neka bitanga napastvovala. Osećamo se poniženo i silovano. Naša otupela sećanja na tu nevinu zaljubljenost u srpku lepotu, više nikom nisu važna. Daleko
je Brizbejn. Tamo daleko, gde rađaju crvene narandže , a Merima Isaković zagledana u more i dalje voli svoju Srbiju. Zemaljski dani teku. Teku..

***

U toku je pođarčana vatra između gospodara olinjalih tigrova i Marinikinog jata. Ta ofucana gomila mesa, u obliku glavnog tigra riknula je sa salvom uvreda iz Egipta između dva talasa mora, koje će za ne daj Bože, u bližoj budućnosti možda poneti njegovo ime, Palmino more. Poručio je Mariniki da uzme crvene cižmice, tašnicu i počne ordinirati ispod „Gazele“. Marinika se brecnula, kao što to antilope znaju uz poruku, da je baš on taj glavni ključar podvođenja srpskih devojčica. Kupler majstor i makro. Bunga, bunga. Taknuto, maknuto. Moćne su naše oči, moćne su i naše glave, koje sve ovo snimaju i stavljaju so na odavno načetu ranu životarenja na ovim prostorima . „Trpjeti niko ne brani“, jednom reče časni Vladeta Jerotic. Nije ovo dno dna. Hodamo ispod dna. Bunga, bunga. Krenulo je sa tačke mrtvila, učmalosti i bašbrige. Malo će biti mišjih rupa u ovoj zemlji Srbiji za sve štetočinešsto polomiše latice našim neznim tratinčicama. Neka držači sveća progovore , vreme je.

Nastavlja se…

Pogledaj: Budi ti meni miran (10)

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here