Kad pravim završne radove na konstrukciji zapisa o Goci, Janku, Kljunu, nekako mi krenu reči same iz duboko razorenih vijuga uspomena koje se gube u melodiji pesme „Svirci moji“. Tekst pesme napisao je Drago Britvić, poreklom iz Pitomače, profesor književnosti, koji je radio kao noćni čuvar u Gradskom vodovodu Zagreb, čekajući smenu, u kafani „Stari krovovi“ dole niz Vlašku ulicu gde sam nekad znao tako lepo rušiti gemište.
***
Gde smo ono stali sinovac? Molitveni doručak u motelu „Zodiak“, Sokanović Milutin, zvani Kljun, uz brižno oko upravnika Janka Kešelja. Motel ja na izlazu iz Savinog Sela prema Sentivanu. Dugo posle drugog rata, Vasojevići iz Savinog Sela nisu održavali fasade kuća koje su dobili po Zakonu o plenu. Sve se raspadalo. Od rata do ovog najnovijeg rata, od kuće do kuće. Tinjala je u njima nada da će se vratiti u Crnu Goru.
***
Ispred motela parkiran je Kljunov Kadilak sa šestoro vrata. Atrakcija na drumovima devedesetih, gde je gospodario između Lada, Vartburga, Stojadina i Moskviča. Početkom ratova devedestih, provreni patriota Kljun vratio se iz Švedske i stavio na raspolaganje otadžbini. Znalo se da je bio u ekipi Velikog Jokse, gospodarom paralelnog sveta u Šveskoj. Joksa Veliki uživao je veliko poštovanje u palati Drotningholm kralja Gustafa od Švedske, kada je izbavio princezu i ropstva otmičara.
***
U motelu „Zodiak“ Kljun je slagao kockice tek osnovane imperije eksport-inport „Skandinavia“ da bi uskoro na bulevaru u Novom Sadu otvorio salon automobila „Volvo“ kao zvaničan predstavnik za zemlje Istočne Evrope. Za njega nisu važile neopravdano nametnute sankcije prema našoj otadžbini.
***
Kljun je jedino u motelu „Zodijak“ imao poverenje u upravnika Janka od kuhinje do primicanja stolice kada se sedalo za sofru. Društvo su mu pravile utegnute lepotice koje je nazivao svojim „Svračijim jatom“, koje su imale jedini zadatak da budu lepe i nasmejane.
– To ti je burazeru, dovoljno za žensko – znao je sasvim ozbiljno reći.
***
Tog dana, dobar i pošten čovek Janko, bio je zabrinut i potišten. Prethodnog dana, direktor „Bačkatransa“ iz Vrbasa, u čijem sastavu je bio motel „Zodiak“, Gujo Delibašić, zapretio je osoblju zatvaranje objekta rečima: „Do sada ste krali samo rukama, sad kradete i rukama i nogama, tako to ne ide. Ključ.“
– Ne sekiraj se, otvorićemo mi novi motel, gde ćeš i dalje biti moj upravnik – kroz osmeh će Kljun.
***
Sofra je spremljena sa Jankovim đakonijama zavičajne Crne Gore. Pršuta, sir, kajmak, mlaćenica, đevanica, pastrmke iz Skadarskog jezera, hleb ispod sača. Čuda Božija. Pila se loza „13. jul“ i crno vino „Vranac“ sa plantaža kraj Titograda.
***
– Javi se Geru u Ratkovo. Čeka te minibus za te tvoje „Vukove“, da nam omladina ne ide stopom na utakmice – smejući se oprašta od nas Milutin Sokanović zvani Kljun. Janko ćuti i klima glavom. Odobrava.
***
Između Despotova i Silbaša navukla se na Gocino čelo čomrga. Ljuta je Rimljanka. Planu. „On je pas“ Gledam je. Milovanjem. Na ženin izliv besa prikoči realnost. Umili se. Bar slaži nešto. „Celo vreme čepao me je ispod stola“ sikće. Vatra živa. U trenu spas. „Čepao je i mene. Dekadencija. Odkako je njima sa zapada svejedno jesi li muško ili žensko.“ „Isprljao mi je Adidaske“ dade na zez Goca. Već je u smehu avantura. Prolaz kroz slabosti sudarenih svetova. „Ne bi to Kljun. Gospodin čovek.“ zaključujem o refiram u sebi.
***
Sinaj. Ulica Marije na Prkosima. „…triput munja kroz noć zasijala, triput je Marija jurišala…“ zapisao je naš Branko. Ulica gde se nekad detetom igrala Mila Veselica školice i lastiša. Gocin štek je pun kao oko, sve šljašte „Leviske“, trenerke, parfemi, cigarete, španske mušice, karton viskija i sva ostala čuda. Nebo je njena granica. Otvaraju se torbe, popularne „krmače“ gde je sportska oprema za naše „Vukove“ tek pristigla iz Turske. Šok. Strujni udar. Voltin luk. Oprema je u nijansama vrišteće roze. „Nema šanse da momci zaigraju u ovoj pederskoj boji. Jebaću nater Osmanu!“ vrišti. Šutira sve oko sebe. Očajavamo. Tačka i tajac. Još tri tačke.
***
Posle mnogo godina, srpski superligaš „Mega“, zaigrao je u opremi vrišteće roze. Nikom ništa nije smetalo. Bili su hit. Namestilo se da u njoj zaigra i Nikola Jokić. Sada žari i pali u NBA ligi. Slabi smo, sinovče moj. Slabi. Da su naši „Vukovi“ zaigrali u dresovima vrišteće roze, možda bi neko od njih završio u NBA. Ja sam tada tipovao na Nemanju.
***
Šta ti sve ovo pričam snago moja, prosudi sam. Rode moj priča je da bi me upitao šta ostade od Goce, Janka, Kljuna. Od Janka mi ostade vera da postoje još ljudi, koji nose dobrotu, mirnoću, poštenje. Od Sokanović Milutina zvanog Kljun ostade mi par mačeta „Sandvik“ pravljenih od šveskog čelika. Malo po malo, odnese ih Lelana da izdelja šunke stare devet godina donesene iz Drvara. Drugim sečivom ne može. Od Goce ostade…eh…malo je njih u Palanci koje sam sreo da su umeli spojiti umeće preživljavanja, lepotu života, lepršavost pokreta. Niko nije tako lepo zalepiti znao crvenu Žiki tamburašu iz Silbaša na čelo i krenuti:
„Svirci moji još je rano,
Tek je ponoć tu.
Svirajte mi polagano,
Ne budite nju.
Svirci moji još je rano,
Tek je prošlo tri.
Još je noć pod jorgovanom
Zbogom ljubavi.
Svirci moji valja poći
I noć ima kraj.
Možda zorom griješni ljudi
Odlaze u raj.
Ne ljubim je zbog imanja,
Ne proklinjem zbog čekanja.
Pustit ću je neka sanja
Lijepa je u snu.“
***
I da znaš, Gordana je dresove vrišteće boje čenčala sa Pištom iz ženskog košarkaškog kluba „Spartak“ iz Subotice. Donela je crvene dresove.
A koje bi druge boje bili, sinovče moj.
