Имам много лета,
О годинама да не говорим.
Распукла се будућност.
Опиљци
Однекуд се догегају импулси
Кроз меко ткиво планете,
Зацвркуће моја „нокиа“
Из прошлог миленијума.
(код Боже све може, пар црвених
Чак и на рате).
Пљуште записи
’’… не би те мењала за дукате жуте’’..
’’ја те волим најјаче … они су волели
Збиром, мање и више , а ја снагом
Паукове мреже…’’
Или,
’’Сретна ти Нова српска… кад се
Окренем на једну страну, тешко се
Обрнем…’’
’’Лака ноћ, златно перце’’.
Тако то крене ноћи
Кад замакне коњица стварности
И укапулаш,
Погрешан је твој број
Примаоца.
Обрадоват ћу неког
Овим записом
(Слаџа из Масну Поњаву
Љутит се неће).
Да се даје на знање
И памети да се дозове
Куцајући прави број
И адресу проверену.
Салуте.
***
Мирна, избеглица из Крупе
Била је млада жена,
Лепотица баш,
Наочита,
Са крупним очима боје кестена,
Које су знале миловат
Нежношћу
Сваког њеног слушаоца,
Који би ћутке
Слагао коцкице
Њене природне и богомдане
Лепоте.
На глави је носила
Наерен раднички плави качкет
На ком је писало
’’Крупа транс’’.
Звонцава вредница и паметница.
***
Елза, звана Ерка
Сушта је супротност Мирни.
Позамашна Бачкуља
Из радничког кварта зечког шора,
Зрачила је својом веселошћу
И осмехом који не слази са лица.
Једино кад пали једну за другом
Вечито тражећи упаљач
По џеповима радничког комбинезона.
Требала би се забележити
Њена природна снага
Кад је газда Тошо
Заспао са Вранцем у каљузи,
Више салаша Воје Бороцког.
Да је Ерка са упола снаге
Погурала лотре кукурза
Да се Тошо и Вранац
Дочепају тврда пута.
Див жена
Паметница и вредница број два.
***
И ево,
Мајстор Гиле прегледао је све
Машине у кланици (шурилице, черупаљке,
Левке, олуке, покретне тезге од росфраја)
Као и „солинџер“ ножеве
Белегије, куке, бурад,
Црева за воду.
За Гилетом је
Последњу визуелну исправност
Климањем главе
Одобравала директорица врла
Слаџа из Масну Поњаву.
’’Ебем ги, ће бидне да ги рокамо…’’
Прости радници
Са нестрпљењем су чекали
Да отапшу део својих радних обавеза и
Задатака
Пуштањем кланице у рад.
***
Осим што је вичан уметности
Песми и гитари,
(није се ложио на вино)
Комадант ДВД брко Дуле,
Уживао је волонтерски
За своју и сродне душе,
У роштиљању, кувању котлића, спремању
И осталих кулинарских ђаконија,
Цитирајући рецепте наизуст,
Чувеног Стеве Карапанџе ’’Мале тајне великих
Мајстора кухиње’’.
За ову малу радничку свечаност,
Уприличену пуштањем погона кланице
На фарми ’’Три лепа бела пера’’.
Дуле је обећао специјалитет,
’’пилеће месо на таландари
У маринади од меда, чили соса и још
Нечега…’’
Није хтео да открије чега.
Тајна.
’’Ајд пиленце у мед… свашта у Бркову
Тинтару се нађе’’…,
Прокоментарисала је Слаџа.
У међувремену,
Брко Дуле скупљао је суварке
Поред задружне жице,
Док је таландару,
(поклон радничке класе ’’Мајевице’’ Добровољном ватрогасном друштву из Паланке на
Радничким играма осамдесет и неке
На Тиквари, Дуле једном позајмио и кад
Се пензионисао заборавио да врати).
Обасјало оно благо сунце
Кад се Паланка умири
И зањишу се покорне траве.
***
Прости радници
Милоџанки Никола
Гробар Драган
И будући научни радник Вук
Догураше по Слаџиној заповести
Скаламерију Дулетовог мајсторлука
Са првих двадесет кокота
Из елитног одреда
Будућег бренда
’’прво домаће бачко пиле’’.
***
’’Ово нису пилићи… Ко лабудови су
Са Цврцине баре’’,
Рече Мирна вадећи из приколице
Прве елиташе.
Отворише се врата
Велике причаонице.
Кокоти ни да бекну.
Кажу тако сваки живи створ,
У трену испред
Сопствене егзекуције.
Тако кажу.
’’Бацила је вода кључ’’,
Чу се Еркин глас из кланице.
Мирна је нанизала кокоте
У ротационе левке,
Ишћекујући Слаџину наредбу
Да се крене са клањем кокота
Елиташа.
***
Присутна чељад
Помоли се Богу и
Прекрсти три пута.
Кажу да се најузвишеније крсте
И Богу моле
Они чији су корени веровали у Бога,
На тренутак
Били пресечени
Крекетањем црвене жабе
О комунизму, братству и јединству,
Мирољубивој коегзистенцији
И осталим утопистичким ругањима
Здравој памети.
Кад су Брозови наследници
Загрували топовима
Прекрстише се и Богу помолише
И они који такав наум
Ни на крају памети
Нису имали.
’’Бе заврћи шије… ајд’’…,
Нареди Слаџа директорица.
У потаји притисну у џепу
Штоперицу за фискултуру
Коју јој дао газда Шуцо
Ради утврђивања норме рада
Кланичних радника.
Свакако цена рада по комаду,
Уз посебан осврт на
’’брига о радном човеку’’,
Тек толико да се зна.
Да се не претера у квантитету,
На уштрб квалитета.
***
Севнуше ножеви.
Фирга у својој мајсторској ординацији
На тоцилу озбиљно исфилцо.
’’Длаку напола дужине , искаишат можеш’’.
Иначе,
Нож је вековима у српском обичајном
Праву био најцењенији комад прибора
За јело.
По ножу су се најбоље ценили домаћини
Из Невесињске улице, ловачке скитнице,
Сецикесе, калемари нештинских винограда,
Жестоки момци из колонистичких места,
Џамбаси, скитнице и локални дрипци.
После смо добро утврдили градиво
Са марскистичких трибина
О ’’наоружаном народу’’.
Брзо смо се запиштољили и заколтали.
Јунак мог детињства
Мићо Мрковић, звани Маса Дилингер
Кад се вратио из Париза
Чакијом је чачкао зубе
И секао нокте на ногама.
Ужаснута мајка Јока сваки пут
Би га корила речима
’’Јеси ли то научио од Француза, ђаво те
Не однио, аветињо моја.’’
Мићо би чутао док Јоки не би видео леђа
Па би нама дечурлији рекао
’’ И горе… није за причу’’.
Ми би зевали и чекали да нам каже шта је
То ’’горе’’
Никад нам није рекао.
Остала је тајна.
Нека.
Тако је и боље.
***
Замирисала Фарма.
Цвркут пилећег меса на таландари.
Гладне очи.
Гладна уста.
Чекање у глади покреће машинерију
Укуса радничке класе
Окупљене око таландаре.
Софра испод јавора
Спремљена да се постидјет не може нико.
Свтлуцају свеже убрани Фиргини парадајзи
И дугачке роге љуте папричице.
Ето.
Мали корак до среће
Уз черечење Дулетовог специјалитета
’’пилеће месо на таландари у маринади
Меда, чили соса и још нечег’’.
***
Помислило би се да песме није било.
Било је.
Дуле и Гиле отворише мали музички
Пилећи фестивал.
Тихано у двојки пре него што је Дуле изустио ’’Ја сам Глишу научио
Тамбурат и његове момке из Паланке, у „Абрашевићу“.
Крену мајстор Гиле
’’Далеко је та Паланка лепа
Чини ми се да је преко света
У њој ми је љубав
У њој ми је срећа
У њој ми је цео живот мој
Спавај ми спавај Анчице
На крилу своје мајчице…’’
Наљути се командант Дуле,
Истури бркове на јурш.
Ето лутак мој.
