„Хеј, Амиго,
Ето ме данаске код тебе
Кафу да пијемо“.
„Нек ти буде, Лејка.’’
Она ретко зове,
На ум кад јој се прохте.
Таква је откад је знам,
Акастиле.
Чини ми увек неку прешу
Каже тако треба,
„… да се не успаваш…“
Цвркутање Лејкино.
Мелем за душу,
И ногу леву поломљену.
***
Развиждала се кошава,
Фебруарске чаролије до кости,
Кроз паланачко таљигање
Тврдоша од живота.
Начеће се балон илочке грашевине,
Поклон од Сашке Родићке
И њене мајке Весне.
Надничарски,
У илочким виноградима.
Зафалит неће
Да са Лејком
Измерим часни цуг
И залуђен
Саслушам њену лагану причу
Која је у најави.
***
Дође.
Бистра као поглед.
Нема цмакања.
’’…тужне, несретне, фобичне, у
Уџбенике и у читанке
Ушле су битанге обичне.
Касно је да се упаничи
Дали смо шансу
Да се лудило озваничи,
А сад смо просто згранути
Данас се лаж одважила
А задња багра кроји морал
Па је Ок корал
Дигнут око нас…’’
Тресу се Лејкине руке
Сноп јасикиних прутева
’’… кад закон метлом замане
Или их пусти да се
Међусобно тамане
Што има својих предности, још каквих…’’
Не трепће од Дрвара мала
Дрељи у мене
Као да нисам безвезни тип.
Враћа се на
Фабричко подешавање
Почетак.
’’… ми смо бар имали старе гитаре
Понеки беџ на реверима
Глупо би звучало
Уз ове дилеје са револверима…’’
Ђорђе Балашевић
Почне Лејка да шушка.
Понекад запне у царству падежа,
Штрецне се
Неће да је хвата куњало
Све са трнцима
Запалаца уснама
И овери.
’’Мој Амиго
Све ти више живим у прошлости,
А будућност
Јебено је све даља и даља
Од мене,
Овакву какву ме видиш…
Даљине суморне.
А ти Ђолетову песму
Квитај како хоћеш.
Мењај деценије. Ништа се
Променило није.’’
Не слазимо са појила.
Долевам.
Фебруарска зимска чаролија
Не скапава тако лако.
У моди је туга.
Пролазе перјане јакне и громби капути
До врата закопчано.
Даш се сакрити.
Пијана је и паланачка кошава
Док ломи градске улице,
Ваља зору дочекати,
Док не зашути,
Мени драго цвркутало.
Хвала Амиго мој, теби и Балашевићу.
***
Ево и Слаџе.
Задња пошта Масна Поњава.
Преврће по адресару
Шуцових коруптивних спискова
За испоруку
Елитних жутих витезова.
Велико око
Консалтинг куће ’’Дај дам’’
Надзорни је орган
За реализацију договорене работе.
Капиларни гласови
Јавног домаћинског мнења
Ударише преко Варијабиле
И Гаусове криве ,
Баш,
На епицентар аксиоме
’’Купац је увек у праву’’.
Поготово ’’Ако плати, нека клати’’.
***
Са врха пирамиде
Где господари газда Шуцо
Грањају се
Типовани потрошачки пунктови
Елитних купаца
И тек толико уже фамилије
За недај Боже.
’’Платит се мора, дуг је дуг’’.
Без поговора
Без огласне табле
(Шатро, адреса није позната).
Е то.
***
Још су синдикати
Дисали на сав глас.
Рикнули нису.
Кукуријекао је црвени петао,
Макар пасмине од кикиреза
За дах живота
Фирми за одстрел,
Београдских и белосветских харачлија.
Није се лако могло
Утулит на хиљаду црвених фењера
Где Бог још реда чини.
Слава му.
***
Празник у нашој малој фирми.
Председник Синдиката курчевити Станко
Крка печате без покрића
На оверене уговоре и отпремнице.
Развлаче се полутке, шминке, постељине,
Помагала (за секс и остале варке),
Мазе за мршављења,одлазак на море,
Планине, језера.
Једном су моји ’’цапинаши’’
Под јаком командом друга Станка,
Преко Синдиката
Ишли на представу ,
У Српско народно позориште,
Заломи се ’’Село Сакуле а у Банату’’.
Аветни Станко, председник
Једини је одгледао представу,
Да би при повратку у мој завичај
Јамио микрофон од возача Слоба
И препричао синдикалцима
Шта се то десило у селу Сакуле.
Они би увелико спавали
Сном праведника,
До врха натрпани пролупаним курвама,
Алкохолом, тамбурашима са Рибарског острва,
Блејом из Новог Сада
И наравно, погледима
На лепе ноне новосадских варошанки.
Покварена машта и ниске страсти.
Синдикалне.
***
Књиге синдикалне
Нико није претресао.
Пустила власт. Свака,
Намигујући порезницима.
Чува се мир у држави. Насушни.
Упрљане маргине синдикалне игранке,
Прале су се на гросе без престанка.
Понекад по потреби,
Укључило би се дугме за предпрање и откувавање.
Све се бележило,
Као утаја пореза у покушају.
То се зове кривично дело.
Опа!
Или јеси или ниси.
Ако је покушај као да јеси оштећена страна , пати.
Помера се ритам
Са синдикалног активизма
На мајку Србију.
***
Прва испорука елитних пилића,
Поклон је од газда Шуце.
Све је умрежено.
Вртљају се истурена одељења
Политике, привреде, извршне шаке, песнице,
Инспекција, просвете, спорта, екологије,
Новинарства (осим БАП вести, Јованине приче)
И будибогснама још чега,
Забележеног у Шуциној бележници.
Све се намирити мора. Да се лакше дише,
Како рекоше,
’’поклоњеној се кобили у зубе не гледа’’.
Кренуло је.
Мајсторе мој.
***
На путу према фарми
Зауставило се доставно возило
’’Три лепа бела пера’’.
’’Дели Вуче…’’
Вук будући научни радник,
Истресе џепове.
’’Како ћемо… делит’’,
’’Како ти је воља’’ , рече милоџанки Никола.
’’Ајд Гајдобрански… шака мени , шака теби, па шака мени…’’
’’Даље’’…
’’Нема даље…’’
Насмејаше се обојица и
Поделише напојнице на равне части.
На Фарму се ишло
Преко осмеха.
Омладина.
Будућност Србије.
