Каже ми Лејка
„Не мучи се јадан. Коме је данас
До тебе, до мене стало.
Коме је до Слаџе из Масну Поњаву.
Ко данас чита било шта.
Фрустрације. Дрељи се у сокоћало зла.
Ружичаста пинкогузија и погибенија.
Задруге, фарме, хитови, твитови,
Будибогснама.
Мажу нам очи и памет
Београдске лоле и шмизле.
Боли њих дупе за неког из Младенова или Гајдобре старе.
Потргаше се браћа и сестре у спасавању народа српског.
Ајд’ болан, пусти то…’’
Можда пожелим понекад
Да станем са писањем.
Можда.
Можда буде лакше теглит живот.
Овако
Провуку се неке речи лајавице,
Раздужење,
Према једином мом кредитору.
Отаџбина,
Која ме трпи оваквог.
Тек толико.
Да не заћутимо на све неправде
Јер тад
Ко да живјели нисмо.
***
Монолог.
Лејка окренула главу .
Заблистале се сузице
Тврде су бразде на лицу.
Јесен је.
***
Лејки се губи очињи вид.
Губи
Као измаглица у равници.
Крајолик опасан лошим вибрацијама
Тескобом од живота.
Лута ходницима сиве зграде
Сивих успомена
На Очној клиници у Новом Саду.
Ходач и лектор мојих немуштих записа.
Све је скршено.
Све је дно од живота.
Све је пораз.
Лепе Лејкине очи
Трепере под ножем младог хирурга.
Боже,
Нек јој бар сачува боју њених зеница
Испред ласерске браварије.
Боже мој драги
Боже.
На твом повратку
Просућемо пуне руке светлости
Да раздане
Црне угарке ране јесени,
Које се мраче од Ловренца.
Утихнут ћемо птице.
Зауставит дивљач.
Угасит зло што нам зима доноси.
Ко да ништа и нико битан није,
На маргинама пролазности живота
По којем се препознајемо
’’док смо овако блесави и аветни
Лакше носимо терет
Живота што га изблејасмо.’’
***
Куцка ми Слаџина векела успомена.
У чело тврдо,
Крени,
Не буди емотивни скот.
Побеће запис,
Просуће се као сирће
Ко по злу и забораву.
Вала неће.
Неће.
Памтим ја то време.
Време кад нам је Удба била наша судба.
Сад то не зврчи тако.
Кренуло је са
Социјализација, Милиција, коегзистенција (наравно мирољубива),
Пасивизација, демократизација, федерација, реституција,
Ратификација, изолација , санкција,
Јели доста
Добро нећу више, само још ово
транзиција и приватизација.
’’Бе, све је … ција…’’мрмољи Слаџа из
Масну Поњаву.
Окупација у току.
Записах.
Трте се домаћи викачи.
Неука светина.
Ружичаста поклапалица.
У току је пренос уживо,
Од живота оста
Тотална зајебанција
И наравно
Ција.
’’А кад стигнем до порте и до спуштене рампе
Скинем капу за све нас који још памте
Дан кад су испред фирме
Стале црне лимузине и рекли
Бог, домовина, нација,
Сви на под, ово је приватизација
Направите мјеста за обитељи двјеста
И гледам кулисе, ратују са статиком
К’о што нове елите ратују с граматиком
А преко пута испред Лидла
Мој сектор производње чека
Уз једну пиву из Q-пацка
Можда им вечерас признам
Како смо пали без испаљеног метка
На стару фору новог почетка.
’’Хладно пиво’’- Фирма
***
Убризга се прва инфузија
Новог живота.
Прва капља ударила на крвоток. Зачепи.
Угрушци.
Распродаја фирми само за унапред
Знане и одабране.
Дробилица у пуном гасу,
Меље громаде радничких брига и бола.
Акције, акције, акције….
Реакције.
Начели су ловци и трговци
Српским душама,
Позамашан плен из државне шуме.
Суварци пуцкетају под каљачама.
Утихнули су добоши позивара
За бољи живот и здравље нације,
Оловке зашкрипаше
Да напуне лоповске бисаге.
Зазвечаше прапорци од плена
Звец, звец, звец….
За обичну радничку светину,
Шипци и брабоњци.
Слаџа из Масну Поњаву,
На раскрсници два пута. Раскршће,
Први пут је врли рецепционер Васа,
Шеф малих акционара,
Обећаје дугу и исцпрну борбу,
За вредност акција.
Други је њене горе лист
Човек са адресом Југа. Пруга јужна.
Министар државног новчаника,
Што је митраљезом заузео Банку
Народну и кључеве све.
Обећао хиљаду туђих нечега (евара).
Узми или остави.
Рече шпекулант и сецикеса.
Превари се Слаџа,
Кукала јој мајка,
Другим путем пође
За земљаком
И цврц Милојка.
Никад, ништа.
До данашњег дана.
***
Радничким трибунима
Први кофери лете ван из воза
Који нас вози у светлу будућност
Воз са месом трулежи,
Корупције и безнађа.
Пролазе слике пораза на сивим
Перонима успутних страница живота.
Ожиљци транзиције и приватизације
Кроз мокре чворове,
Српских харачлија
Пуни септичке рупе наивне пучине.
Васо, трибун, малих акцинара,
Запени,
’’најгоре су вашке домаће,
Мајку им петоколонашку и издајничку
Кад те вашке заглођу
Иду до мождине сваке коске.’’
Заћуташе мали, преварени акционари,
Мали мишеви. Грунуше сузе невернице
И данас капљу.
Паде Слаџина глава на раме
Мирка немирка.
Бар је тешење бесплатно.
Тако до зоре.
Тамо где свици још певат знају
Кише…кише… кише…
Оне мрсомудне паланачке. Хоће неће,
Кад хоће
Онда Скврчена Слаџа
Милујући недопијену флашу
Псује сигнал што се губи,
Док зивка своје из Злокућа,
Крај Лесковца.
’’Прати ме срећа, ко куче тојага.’’
Зна она.
Кад кише неће
Слаџа завири у небо и
’’Ће бидне, мајке му га спалим, ће бидне. Ће’’.
(наставиће се)
