***
Сви српски октобри су тужни.
Распад.
Зна то и Слаџа из Масну Поњаву.
Тако га наштеле нишанџије
Да се пројалове тучци,
Октобра баш сваког.
Понекад се заграје мартом
И невиним априлом
Па све утихне.
Замиришу ледине револуције
Продува се лоша вутра
Шмркне се гаравуша,
Црта непрекидна,
До уганућа у складишту мозга
Уз општи лавеж песа,
Који се искидаше
За караванима који пролазе,
Уз трабуњање голубова
Са звоника светог Мартина,
У Гајдобри старој
Која полако трне у мојим сећањима,
На хероје револуције,
Која под црвено још траје.
„Да се власи не досете’’,
Наредба је извршна
Ваљда
Ради мира у кући.
***
Сви српски октобри
Су тужни.
Десио се и посебан третман
У Паланачкој вароши
Познато шминкање Србије,
Као Брацикина Јогурт револуција.
После је дрндови тумаче
Да је то била нежна успаванка
За малог Матију и остале анђеле,
Наспрам
Револуције петог октобра, тек начетог миленијума.
***
По првој години ослобођења
И победе
Над мрским душманима,
Нато бандитима, офуцаним каубојима
И аланфордовским алијансама,
Кренула је
Потера за кључем спаса
Испред долазећих буљука
Широких народних маса.
Кључ за конзерве петокилашице,
Устајале говедине.
Кључ за почетак сезоне лова
На свеже српско месо.
Сети се Жута,
У најбољим годинама си тад била,
Све пуцало на теби од лепоте
Сети се почетка,
Сети се издаје, тратинчице мала.
Сети се.
***
Сви српски октобри
Су тужни.
Хоће тако да буде.
Понесе година,
Прва поратна.
Од доброте и благостања
Забораве се смутљивци,
Прво кевћу,
Па пусте лајавце и хрте љуте
Да загаламе,
Страшећи успавани народ.
Изнутра се кости глођу,
Крцка се скелет,
Кула од песка.
Листају се записи о плену
И приче само њима знане,
Сачуване,
Од ђедова, очева, стричева,
И остале братије по мушкој линији
Деце комунизма.
Са њима погодбе нема, нема разговора
Да се с пута скрене.
Тако се још куне
У октобру,
Тужне јесени српске.
***
Сви српски октобри
Су тужни.
Наерила се светла будућност,
Љуља се мало лево,
Па мало десно.
Горе доље.
Пјевац лимени је на крову,
Као компас,
Прикочене српске локомотиве.
Збуњене су златне
Рибе лукавице
У Слаџином
Потоку бистрих мисли.
У предрадничком мантилу
Розе боје
Обилази фундаменте демократије,
Трошећи клепетало.
„Један човек, један глас. Еве, вреди
Глас Крсте ложача, ки Пере секретара’’ .
Прсну Крсто лучоноша
Са линије
Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица.
„Не турај се где ти место није
И не јамљај мене за пример. Ето ти
Собарице Смиљке и Јефта..“
Демократски нема шта,
Запечати Крсто ложач.
У пуш паузи младе демократије,
У малом собичку ложионе
Варошког Хотела.
Неда се предрадник Слаџа
Из Масне Поњаве.
Потегну за подсетником
Бистрих мисли из цегера.
„кур мој вам кажем
Ко је победио.“
Заћуташе мученици.
Крстанов домаћи паук,
Терминатор за хотелске бубе
Спустио се низ плафон
Тик до Јефтовог носа.
Јефто ману руком.
„Немој да га макнеш. Чуваркућа је“,
Дрекну Крсто ложач.
Јефто узмаче до зида.
Даље се не може,
Паучина и млада демократија.
***
Сви српски октобри
Су тужни.
Дала је глас човеку са Сунцем у коси.
Некако укочила се рука
На весника новог доба,
Човека који сме погледат у очи.
„Можеш мислит.
Гледат у очи. Тако се најбоље
Лапа’’.
Пролетоше трнци страха,
Низ нежно академско тело
Слаџе из Масну Поњаву.
Из суседне зграде
Паланачке гимназије
Зачула се граја средњошколаца.
Безбрижна младост.
Зна она.
Лисица је мала.
Лија.
„Биће како Служба каже“.
Ластин је реп.
Вихора улицом
Југословенске Народне Армије.
За стару кљусину
Спремљено је ново седло,
Ганц.
Ваља дочекат нове јахаче
Како доликује и треба.
Да се Србија не обрука
Пред лаганим касом.
Поклонит се
До црне земље
И пољубит руку новом Господару
Онако по српски
Покорно.
’’…Дуг је пут
Пожурите коњи моји
Дуг је пут
Брже још брже
О, брже
Јурите кроз ноћ…’’
Замаче Слаџа
Око је више пратит
Не може.
Сакри је мрак
Младе демократије.
Тужног октобра српског,
На старту новог миленијума.
***
Знам.
Посигурно знам
Да се те вечери
Покрила „вутекс“ декицом
Кријући се од Мирка немирка,
Ћукнула пар шарених бобица,
Па дрекнула
„трни то светло бе,
Стигла наква демократија’’…
(наставиће се)
