Причао отац
„Наши стари су у пролазу били у Васојевићима.
Кад се Невесињска пушка огласила прискочише.
Остадоше ту.
Отимаше оружје.
Копали камен и слагали га „дабогда злу не требало“,
У следећем рату“.
Како су ратови долазили и пролазили
Рупе су биле шире и дубље.
Тако то било.
Наша 29. херцеговачка ударила од Дубровника до Трста.
Донели су у Невесиње слободу и ново гвождје.
Закопасмо.
Кад нас Броз насели
Понесмо са собом, злу не требало.
Зеру. Чекали смо да се вратимо из Војводине
И будемо сиви тићи соколићи.
Не би било тако.
„Ено ти оног старог швапског дуда,
Ако дође до невоље ти копај.
Одбранићеш се од свих зала и сачуват
Фамилију своју.“
Ништа га разумео нисам.
Млађи брат је ноћу копао испод дуда,
Кад је отац отишао
Небеским појилима.
Брат је боље разумео причу о ливору,
Ја блејачио.
Боб Дилан потврдит то може
Ако хоће, ако неће, везе нема.
***
Чували смо отаџбину,
Црта према мрском западу.
Омирисасмо барут, рођаче мој.
После нас
Дођоше бољи чувари
И разјебаше оно што смо
Ми сачували.
Граница према Аустрији,
Дравоград, 1981. године.
***
Кад идеш у Комитет
Лијепо се обуци.
Буди чист.
Буди леп.
Свеж и обријан
Куцају деведесете
Мајсторе мој.
Извршни секретар Комунистичке партије
Наше успаване вароши
Дели адресу и наредбу,
Да се наоружамо у продавници
„Црвена застава“ на Спенсу.
Треба сачувати Отаџбину
Од домобрана, усташа, черкеза, балиста,
Принц Еуген, Ханџар дивизије,
Јебо те, да се накострешиш,
Као Лејкин пјевац Божо.
***
Упуцавам магнум 357,
У име љубави и околиша.
Драгољуб Настасовић из Каравукова
Залегао атомски
И са лева и са десна.
Пишем песму за моју збирку
Песама
„То можеш бити само ти“.
„Кад је Драгољуб скинуо звезду Даницу“
Најбољи човек на свету
Драгољуб Настасовић из Каравукова
Једне вечери
Сазнавши да си отишла
Узео је револвер
Чини ми се магнум 357
И онако
У стању губљења
Земљине теже
Склон паду
Пуцао у месец и звезде.
Сутрадан
Све дневне новине
Објавише
Непознате детаље из свемира
На овим просторима.
После смо Драгољуб и ја
Целе недеље
Банчили са дероњским Циганима
Два немогућа успеха
Он да је срушио звезду Даницу
А ја
Шта ја
Око ти кљуцаво
Кад не могу да те заборавим
Овог лета.“
Тад сам магнума прикочио.
Моја драга
По њеној причи
Стрпала га у девојачко руво
Миљее из Дрварске рапсодије
А ја појма нисам имао.
Он тежак
Моја рука лака.
Притули се рођаче
Угаси светиљку и шибицу сакриј.
***
Они што су ми дали ливор
Одоше.
Један по један,
Лаки, оде и Браца.
Оста успомена на кожну футролу
Лепша и жућа од ових
У „Несаломљивим“.
Ливор магнум 357 још спава
У моје добре Ане миљеима,
Девојачким миљеима
Сонате за Дрвар и
Последње бећарце са укусом српства
„Мала моја“…
***
Тања има кључ од мог скровишта.
Понекад кад ме вранац понесе
Законачим на мојој адреси,
Где она спава.
Тању не гуше приче о
Неморалним креацијама Васионе
А мене се ништа не дотиче.
Тању прогањају љути песи
Режима који трне.
Траже главу. Наплаћују дугове.
Мене нигде нема.
Једино да отму од мене
Оловку, бели папир (Милин поклон)
(Цео бокс) и успомене.
Скитница,
Веснине патике зване скитаре
Су смејурија
За моје уморне
И покорне кораке.
***
Наредио господар
Свега овога
Што мрда у земљи Србји
Да се прича
О подељеној Србији
Приведе крају
И Спрска рапсодија.
„Даје се на знање.
Народе чујте и почујте,
Врните сво оружје
Да вас не би стрефила казна.“
Ко да гледам и слушам
Последњег гајдобранског добошара
Јову Јањића
Како на шору Бадењак
Кити наредбу,
Државе нам Српске.
Спустисмо главе.
Климоглав.
***
Нема ме.
Јурњава.
Од жандара стиго глас
Понекад има и среће
У прохибицији порока,
Лепи и стасити Драган
Зна број мобитела
Свог чиче.
Ујутру је на вратима мојим.
Светли поред њега
Лепа полицајка Анђела.
Крај потере.
Оде мој магнум
Збогом ливору мој…
Лакше је у причи
Чувара режима
Који су млади и паметни,
Да узму оно што некад покрену
Племена
Не би дао.
Оде.
Из Аниног миљеа магнум 357.
***
„Ће вас утепам ливором, мајке вам
Лоповске – на десет метери,
Украдосте ми три метера дрвца“,
Загалами пуна барута
На вратима офиса са четири промаје
Слаџа из Масну Поњаву.
Нађе се Мила у послу.
Нађе и оде.
Мила Веселица је на ивици
Где се ломи
Двадесети и двадесетпрви век,
Између добра и зла
Између знакова речи и
Закона плота.
Оде.
***
Препознајем је.
Очи увек истином гледају.
Знају утишат.
Знају пресећи грубе речи
„тој си ти…“ умекша глас
Слаџа из Масну Поњаву.
„Тај сам…“ одговорих јој.
„Седи Слаџо’’.
Седе,
Одахнусмо обадвоје
Очи упрте.
Зеница у зеницу.
Ко ће први да крене.
Мајсторе мој.
***
Отворила Весна сезону купања
На плажи „Бањоле“ у Пули.
Обећала послати
Морску звезду, морског јежа и
Пар успомена.
На лето у Гајдобри 72-е године.
Још је лепа,
А ветар пуше.
Пуше.
Збогом магнуму 357.
Ливору мој.
