Svi verujemo da je dobro da deci pričamo priče koje smi i mi kao mali slušali. Čitajući bajke u poznom dobu, shvatiš (ili ne shvatiš) koliko nasilja imaju. Bake i deke često kažu “Puštajte deci crtaće koje smo mi gledali kad smo bili mali”, “Čitaj priče koje su nama čitali”, “Šta nama fali, a pogledaj njih”.
Fali nama mnogo toga.
Komšija Mile ispekao prase za svadbu sinu. Stavio mu jabuku u usta i naočare na njušku. Pita mali šta je to, a on kaže „Pepa“. Dete jedva smirili, nije okusilo meso mesecima. Baba Mara se igrala sa decom, ali nije više mogla, imala posla. Kaže deci : „Ajde da se igramo, da koljemo petla za supu“. Ona klala, deca uzela čokove pa se igrali da kolju i oni. Pitate se šta nam fali od starih crtaća i od bajki što su nam pre čitali?! Ništa, to je generacijsko ludilo.
Ne sećam se o čemu sam razmišljala kad su nama čitali „Snežanu i 7 patuljaka“ ili „Vuka i 7 jarića”. Prvo, zašto ih je uvek sedam?! Imamo i termin “preko 7 mora, 7 gora…”. Kumin mali imao 7 godina pune tri godine, kad god ga neko pita. Valjda ostalo negde u podsvesti.
***
Sećam se, sestra čitala prvi put knjigu “Bambi” malom koji je imao oko 3 godine. Dete ridalo, jer su Bambiju ubili mamu. Što je najtužnije, svako veče je tražio ponovo da mu čita, ali da preskoči list, a svaki put bi knedlu gutao kad dođe taj deo. Mi dobili knjigu, čitamo je, ali u našoj produkciji, mama je ostala živa i pokazala mu ko su pravi prijatelji u šumi.
Zašto je u bajkama prikazano nasilje, na vrlo perfidan način?! Na šta to decu treba da pripremimo kroz bajke? Na svet koji postoji ili ne postoji? Da bi savladali prepreke na koje naiđu u životu, ne moraju spoznati nasilje kroz oblik koji im se prezentuje.
„Vuk i 7 jarića“ je knjiga slična svinjokolju. Vuk pojede jariće, pa ga mama koza uhvati, raspori mu stomak (sve sa jednim jaretom koje je preživelo i sve to gleda), izvadi žive jariće iz vukova stomaka, natrpa mu kamenje i zašije ga, sve dok on spava. Kada se probudi, vuk ode da pije vodu i udavi se u reci. “I više se nikada nije vratio”. Znam ja da je sve to fikcija, ali zar mora toliko nasilja da se provlači kroz male umove?!
***
Snežana se otrovala od jabuke, koju joj je dala stara baka. Dete neće više od babe da uzme ništa, a ne jabuku. Slažem se da ne treba od nepoznatih uzimati, ali za dete je baka – baka.
Opet strašni vuk koji jede sve što stigne. Pojeo je baku, ali lovac ga je ubio i rasporio stomak, pa baka izašla. Opet se dere koža sa vuka, a onda se čudite što deca šutiraju mačke i sve što im stigne pod nogu. Šta li su naučili u detinjstvu?!
U bajkama postoje i džinovi koji vole da jedu decu. Komšija visok 2.07 m, dete kad ga je videlo počelo da beži, viče „Poješće me“. Ivica i Marica su deca koja su UBILA vešticu, jer ih je veštica htela pojesti, a onda slavimo Helloween kao praznik, pa maskiramo decu, neka zvone komšiji na vrata. Komšija Toma otvorio, šokirao se, pita „Koliko je sati, čega se igraju ova deca kad je pao mrak?!“ On slavio Svetog Luku, dao deci koljiva, viče „Bježite kući, sad ću zvati policiju“.
Priče su zaista bitan deo odrastanja, a svako nasilje koje sadrže moglo je biti i drugačije. Imaju deca vremena kada će spoznati sve loše strane ovog sveta, naučimo ih da budu dobri, bolji, kako bi i svet bio bolje mesto za odrastanje. Ne želim da moje dete nauči o nasilju u priči pred spavanje, ne želim uopšte da uči o tome na taj način. Želim ja da pričam priče, poučne. O drugarstvu, o roditeljima, o poštovanju, o čuvanju prirode, o slobodi. Borba dobra i zla je život, gde u detinjstvu treba da nauče na čijoj će strani biti i na koji način će delovati.
Nećemo reći malom da je Duška Dugouška jeo juče za ručak, niti da će danas biti supa od Paja Patka.
