Jesmo li mogli promeniti svet?

Kao da je juče bilo: Gimnazijalci proslavili 20 godina od mature

4563
Foto: Miroslav Marković

Nisam se nijednog momenta dvoumila kada sam čula da se moja generacija, koja je 1999. godine završila Gimnaziju „20 Oktobar“, okuplja posle dvadeset godina.


To je u današnje ludo vreme jedan od lepših, nazovimo ga događaja. Ponovo vidiš, čuješ, dodirneš i osetiš ljude sa kojima si pre mnogo vremena sedeo u klupi, učio, bežao sa časova, ispijao kafe u kafićima, jeo vruće lepinje, proslavljao punoletstvo, upoznavao buntovništvo, prve ili desete poljupce, plakao po wc-ima, palio prve cigarete, izalazio, maštao i u krajnjoj liniji upoznavao sebe.

Ne propušta se to. Posebno što su nas bombe (koliko ovo nerealno i strašno zvuči) oterale na prepad iz klupa i užurbale nam rastanak. Sećam se da je bila sreda. Te večeri pale su prve bombe. Sutradan su škole zatvorene, a podrumi otvoreni. Nismo imali matursku ekskurziju i sve se „odigralo“ u skladu sa situacijom, sirenama i bombama.

U subotu veče, na proslavi u restoranu, nije se moglo videti da nam bilo šta fali zbog toga (bar na prvi pogled). Doterani, nasmejani, lepi, bez karikiranja. Da ti se srce napuni na preliv. Neki od nas su ostvarili šta su zacrtali, a neke je život odvukao u drugu stranu.

Ja sam recimo mislila da ću nakon završenog Fakulteta Političkih nauka raditi ratne reportaže u Siriji. Biti neki novi ratni izveštač koji živi na ivici. Danas, 20 godina kasnije sam u Mladena Stojanovića u Čelarevu. Imam divno dete i jednako divnog muža. Nisam se smirila sa ambicijama, samo mi se više ne ratuje, jer sam godinama shvatila da se ratovi mogu voditi i unutar sebe. I gori su od Sirije. Ja još uvek gorim od želje da ostvarim neke od ludih snova kao da sam tek izašla iz Gimanzije. Pisaću vam ako kad posetim Njujork i postanem pisac.

A kako drugi vide sebe dvadeset godina kasnije, šta su poželeli posle Gimanzije, a šta su ostvarili. I ko su u krajnjoj liniji postali?

[wonderplugin_slider id=136]

 

Biće, ispuniće se

Sanja Milinković Tufekčić završila je Tehnički fakultet i danas radi kao nastavnik tehničkog u jednoj osnovnoj školi u Novom Sadu gde i živi. Udata je i ima dvogodišnju ćerkicu. Zadovoljna je postignutim.

– Posle srednje škole nisamimala velike ambicije koje sam jurila, bila sam skromna. Želela sam da završim fakultet koji sam upisala, da ako budem živela u Srbiji to bude u Novom Sadu, da vremenom osnujem porodicu sa dobrim čovekomi rodim dete. Najvažnije od svega je što sebi za sve to nisam zacrtala rok. Dvadeset godina kasnije sve to imam i mogu reći da sam zaista srećna. Dušom i srcem ostala sam ista. Porodica mi je oduvek bila najvažnija i tako je i ostalo, priča Sanja i dodaje da se nije ni zbog čega razočarala u ovih dvadeset godina, jer je uvek gledala da iz svega izvuče ono pozitivno.

– Važno mi je da nisam razočarala svoje roditelje, jer su mi oni oduvek bili najvažnija podrška. Uvek može više i bolje i čovek treba tome da teži, ali ne sme da očajava ižali ukoliko se nešto od zacrtanog ne ispuni. Možda bih postigla neke stvari i ranije da sam sebi postavljala rokove, ali ja nisam taj tip. Uvek sam govorila biće, ispuniće se, dogodiće se.

Sačuvao sam stavove

– Verovao sam da možemo mnogo. Promeniti sebe, svet, stavove… U inat bombama sa kojima smo ispraćeni u budućnost. Stvorio sam mnogo, menjajući sebe, čuvajući svoje stavove, a gledajući svet koji se menja. Ja sam zadovoljan. Život, porodica, karijera, prijatelji… ponekad ume biti teško, ali da je sve mirno ne bi bilo interesantno.

– Moja upornost se ostvarila kroz sportsku karijeru. Moja snalažljivost kroz poslovnu karijeru. Dvadeset godina je dugo, ali za mene kao da je juče bilo. Hvala mojim drugarima iz razreda na podršci i jedinstvu u borbi za pravdu. Na mom primeru smo pokazali da zajedno možemo mnogo toga, priča Darko Savović koji radi kao regionalni menadžer u Vinariji Čoka i pri tom je sudija super lige koji je prošle godine sudio i finale kupa Srbije.

Zamisliš jedno, dobiješ drugo

Milana Opačić iz Bačke Palanke trenutno radi kao prodavac u butiku. To nije bilo ono što je zamislila nakon završene Gimnazije.

– Želela sam da budem pedagog, a umesto toga sam deset godina radila u knjigovodstvu i sad radim kao trgovac. Nisam baš srećna zbog toga, ne zato što je posao loš, već zato što mislim da mogu više i bolje, ali šta da se radi. Stigla sam do treće godine na fakultetu kada su moji ostali bez posla u Majevici. Nisu mogli više da mi plaćaju. Sve vreme studiranja sam čuvala jednu devojčicu, ali to nije bilo dovoljno da „pokrije“ sve finansije.

– Mnogo je nas koji smo jedno zamislili, a drugo dobili, ali, bolje i prodavac, nego da sedim kod kuće. Ispunjenje nalazim u porodici i prijateljima i to je dovoljno.

Jakov i Vojka Račić, foto: Miroslav Marković

Najbolja karijera je biti majka

– Dvadeset godina nakon završetka Gimnazije, ja nemam zanimanje koje sam za sebe planirala. Te godine sam upisala Medicinski fakultet i verovala sam da ću postati doktor medicine. Danas imam 13 godina radnog staža kao vaspitačica. Ali pre svega, što je za mene najvažnije, ja imam najbolju moguću karijeru – a to je da sam majka tri zdrava i srećna deteta i supruga divnom čoveku. Moj uspeh je moja srećna porodica. I upravo to – srećna porodica, je ono što je za mene i davne 1999. predstavljalo životni imperativ.

– I tada sam verovala u pravu ljubav, u postojanje srodne duše za svakog čoveka. Možda sam već tada znala znala da je moja idealna polovina upravo momak kog sam upoznala u Gimnaziji… I tada smo se mnogo voleli, a sada još više!, otkriva Vojka Račić, devojački Dragojević.

U Gimanziji upoznao ljubav svog života

– Po završetku osnovne i srednje škole sam želeo da budem advokat. Pošto sam se aktivno bavio sportom, želeo sam da igram rukomet u najboljim klubovima. Rano sam se povredio, pa sam odustao od sportske karijere. A već na prvoj godini prava sam shvatio da to nije posao za mene. Danas sam ekonomista. Dvanaest godina radim u bankarskom sektoru. Već godinu i po dana sam i preduzetnik. Bavim se knjigovodstvom, konsaltingom i edukacijom za preduzetnike i pravna lica. I pronašao sam se u svemu tome, kaže i otkriva da je kao srednjoškolac verovao da su sreća i uspeh u materijalnim dostignućima.

– Međutim, na vreme treba shvatiti da je to igra bez granica, koja uvek traži još, i čovek nikada ne bude zadovoljan i srećan. Gimnaziji dugujem mnogo. Mnogo toga se promenilo, bili je uspona i padova, ali jedno je ostalo isto. Tu sam upoznao ljubav svog života, Vojku Dragojević, sada Račić sa kojom imam troje divne dece i koja mi je sve ovo vreme najveći oslonac i podrška. Srećan sam, zaključuje Jakov.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here