Приликом формирања, пре 93 године, окупило је 26 Силбашана. Друштво данас броји 71 одраслог активног члана и осамдесет осморо деце узраста од 6 до 18 година.
„Једино две општине у нашем срезу и то Силбаш и Параге немају своје ватрогасно друштво, што је жалосни истинлук за српски живаљ, који је одувек био индолентан према ватрогасним друштвима. Има случајева не само у овом срезу, већ и изван нашег среза, где се у српским местима ретко организују друштва ове врсте и ако се организују трају веома кратко, јер их недисциплинованост растури, те молим све оне који желе да ступе у ово друштво, буду тачни на послу, врше своју дужност предано и савесно, а не да се нећкају и после кратког времена иступе и тиме друштву углед убрља“!
Уважавајући врло добронамеран савет Велимира Мицића, првог председника Добровољног ватрогасног друштва Силбаш, изречен 14. јуна далеке 1929. године, на конституисајућој скупштини, ово друштво постоји до данас. Приликом формирања пре 90 година окупило је 26 Силбашана, а за будућност не треба да брину, јер данас броји 71 одраслог активног члана и 88 деце узраста од 6 до 18 година. После Другог светског рата међу Силбашким добровољним ватрогасцима, као чланови се помињу и жене, а 1956. године прикључило им се пет дама.
У прво време силбашко ДВД било је састављено искључиво од занатлија а располагало је са врло незнатним и неспретним справама. Свега две колске пумпе, са недовољно доводних црева и два расушена бурета за довоз воде, била је једина спрема, овог младог друштва. И поред тога, приликом гашења пожара 1929. године, одмах по оснивању, успешно су локализовали пожар, а имовина која је тада спасена цени се по данашњим ценама на око 800.000 динара.
Поклањајући родном месту монографију поводом великог јубилеја и ватрогасним почецима у Силбашу, селу у бачкопаланачкој општини, Будимир Попадић, предани хроничар родног Силбаша, забележио је између корица најважније тренутке од настанка до данас.
– Из докумената се сазнаје да су ватрогасци, рецимо, 1932. године, вежбали од маја до краја вршидбе – каже Попадић. – Вежба се, међутим и даље продужавала до октобра, а одржавала се сваке недеље од три до пет поподне. Од опреме су тада имали шлемове-кациге, цеви за шприц 20 метери дугачке. Располагали су са опасачима, сикирицама и мердевинама на качење, а у возном парку је била једна колска штрцкалица.
Негујући традицију добровољног ватрогаства, Силбашани су изградили и Ватрогасни дом, свечано отворен 12. маја 1968. године, истог дана је одржано ватрогасно такмичење, а домаћини, омладинска екипа је освојила прво место. И са осталих бројних такмичења доказујући спретност и обученост, увек су се враћали са пехарима и медаљама.
Музика и глума
Почетком тридесетих година прошлог века, силбашки ватрогасци су расправљали и о формирању ватрогасног оркестра. Августа 1932. године предложено је да се купе музички инструменти и то је учињено у року од две недеље. Музицирању их је пдоучавао извесни Шенк, музикант из Бачке Паланке. Одлуком управе друштва, често су свирали за словачки Божић, Нову годину, Српску нову годину и државне празнике.
Од 1933. до краја педесетих година, при ДВД Силбаш радила је и позоришно-драмска секција.
Четири пожара у једном дану
О оптерећењу, али и спретности и пожртвованости силбашких ватрогасаца, сведочи податак забележен у јединој сачуваној страници Књиге пожара из 1963. године. Од 6. јуна до 24. децембра те године, били су ангажовани на гашењу осам пожара. У истом дану, 6. јуна, и у исто време, планула су и угашеана четири пожара. Шупа са сеном код Мише Фабока, плевара под црепом код Сама Копчок, шупа покривена сломом код Данила Ројка и плевара код Паље Галицки.
Првог дана августа гасили су три пожара, изазвана ударом грома, а 24. децембра ујутро, брентачама је угашен пожар у Основној школи „Браћа Новаков“, до којег је дошло услед неисправног оџака.
