Teodora iz Bačke Palanke: Čim sam sletela u Boston, znala sam da ću ostati u Americi

Teodora Lazić iz Bačke Palanke tri godine živi u Americi. Pročitajte o njenom iskustvu u ovoj zemlji

3862

Teodora Lazić iz Bačke Palanke pre tri godine odlučila je da preko studentskog programa „Work and Travel“ otputuje u Ameriku u želji da upozna ovu zemlju i uveri se u pozitivna iskustva njenih prijatelja. Ispostavilo se da je to bila prava odluka jer je tamo ostala i zasnovala porodicu. 


Teodora ima 25 godina, završila je Gimnaziju „20. oktobar“ i nakon toga upisala akademske studije Bezbednost i kriminalistika u Novom Sadu.

„Na trećoj godini fakulteta, to je bila 2018. godina, jedno jutro uz kafu sam obavestila roditelje da sam odlučila da apliciram za „Work and Travel“ studentski program. Malo su bili iznenađeni, jer nikad pre nisam pričala o odlasku u inostranstvo, ali naravno, dobila sam svu potrebnu podršku“, započela je za BAP VESTI svoju priču.

Kako kaže, čula je mnogo lepih iskustava od prijatelja i to je bila odlična prilika da poseti Ameriku i upozna ljude koji su iz drugačijih kultura i porodica. Njenoj prijateljici sa fakulteta, Nikolini i njoj sve je to delovalo kao zanimljivo iskustvo.

Zajedno sa još par prijatelja, otišla je na poluostrvo Kejp Kod u državi Masačusets. Posao ugostitelja dobila je u „Red Jacket resorts“. Teodora priča da je to prelepo, luksuzno odmaralište na obali okeana. Posao, smeštaj i zdravstveno osiguranje su obezbeđeni preko agencija pre polaska.

„U maju te 2018. godine sletela sam u Boston. Moram da napomenem da sam tad prvi put u životu letela avionom, jedva sam znala engleski jezik i imala sam 22 godine. Tog trenutka kad sam ugledala grad, koji sam pre toga videla samo u filmovima, rekla sam sebi da ostajem. Ne znam na koji način, ali ostajem. Nemam šta da izgubim. Znam gde mi je kuća, sad znam i gde je Amerika i vredi pokušati“, kaže Teodora.

Tokom studentskog programa, Teodora kaže da je sve dobro prošlo. Radila je još jedan posao u dečijem zabavnom parku „Cape Cod Inflatable park“.

„Pre podne sam radila kao ugostitelj, posle podne sa decom. Bilo mi je interesantno i bila sam mnogo umorna jer sam radila šest dana u nedelji po ceo dan. Dosta studenata iz drugih država je radilo sa mnom“.

„Što se tiče poslodavaca, svi su bili korektni prema meni. Ne znaju gde je Srbija, ali znaju da smo vredni i dosta zapošljavaju naše ljude. Samo kažu da mnogo pričamo“.

Po završetku programa, menadžerka Karen, Teodori je poklonila narukvicu i napisala pismo u kojem kaže kako su Teodorini roditelji srećni što imaju nju za ćerku i da je mnogo hrabra. To joj je dalo vetar u leđa. Njena sledeća destinacija bila je Čikago. „Kao uostalom i svakom Srbinu“, sa osmehom kaže Teodora.

„Sećam se da sam sedela sama na aerodromu sa tri kofera, pasošem i kartom za Čikago u ruci i razmišljala kako je ceo moj život trenutno u tim koferima“, priča naša sagovornica.

Prva godina u Čikagu za Teodoru je bila mnogo teška. Imala je smeštaj kod prijatelja u stanu u kojem je bila sama, jer su oni vozili kamione i par dolara na računu koje je ostavila za „crne dane“.

„Prvi posao mi je bio u jednoj kompaniji kao računovođa. Posle nedelju dana neplaćenog rada pozvao me je vlasnik kompanije i rekao kako mu ne trebam, da ne dolazim više. On je čovek sa naših prostora koji je znao da sam ostala sama. Mnogo dobra lekcija da si u životu sam i da ne mozeš da računaš ni na koga“, kaže ona.

 

Na sledećem poslu, Teodora takođe nije imala sreće. U pitanju je bio grčki restoran u kom doživela vrlo neprijatno iskustvo. Menadžer restorana oteo joj je picu iz ruke udarivši joj pritom ručni zglob jer je bio mnogo nervozan taj dan. Naša sagovornica priča da je dobio uz picu i sočne srpske psovke koje je razumeo jer je Grk.

„Mnogo sam u tom periodu razmišljala da li vredi sve ovo i zašto mi ništa nije išlo. Vodiš borbu sa drugima i sa samim sobom. Od roditelja sam krila suze i pola stvari im nisam govorila kako se ne bi brinuli još više. Pričalo mi je dosta ljudi kako sam luda, šta ću ja sama, žensko u dalekom svetu i kako neću uspeti“…

Sreća joj se osmehnula ubrzo i pronašla je posao koji je radila dve godine – ugostitelj u srpskom restoranu „Stefan grill“. Tada je upoznala sadašnje, dobre prijatelje. Bili su tu jedni za druge jer su svi oni došli iz Srbije ili Makedonije.

Nakon par meseci kupila je prvi auto. Ponosna i srećna, Teodora je naišla na drugi problem.

„Ja nikad u životu nisam vozila auto. Ovde se položi za jedan dan pa sam taj dan vozila, moleći Boga da ne ubijem sebe i instruktora. On je naravno mislio da sam ja imala iskustva u Srbiji. Morala sam se snaći. Dobila sam vozačku dozvolu i učila preko jutjuba kako se parkira, kako se uključujem na autoput i sve što mi je bilo potrebno tada“.

Teodora kaže da je život u Čikagu skup i opasan, ali da se svako brzo zaljubi u taj grad jer je prelep i ima toliko toga da se vidi i istraži. Ipak, trebalo joj je dosta vremena da nauči u koji deo grada sme da ide. „Južni deo Čikaga ni u snu ne smeš da posetiš“, rekao joj je prijatelj.

„Hrana nije mnogo skupa. Većina naših proizvoda se uvozi iz Srbije za Čikago tako da mi ne nedostaje ništa. Jednosobni stanovi su oko 1200 dolara mesečno u delovima grada za srednju klasu. Naravno, ima stanova u centru od 5000 do 20 000 dolara mesečno. Radila sam samo šest sati dnevno, šest dana u nedelji i zarađivala mnogo više nego na Work and Travel programu. Tako da, kada ljudi pričaju da se mnogo radi u Americi i da smo mi ovde robovi, nije istina. Radno vreme je kao u Srbiji u zavisnosti od vrste posla. Posebno mi se sviđa to što, bilo šta da radiš imaš dovoljno da odeš na zimovanje, letovanje, da kupiš sebi sve sto zeliš“, rekla je Teodora Lazić, rođena bačkopalančanka.

Za tri godine koliko živi u Americi, Teodora je dosta putovala. Posetila je Las Vegas, Floridu, Denver, Alabamu, Luizijanu, Teksas… Bilo joj je čudno, kaže, što Amerikanci ne putuju toliko, osim penzionera. Ono što je takođe karakteristično, kako kaže ona, Amerikanci se ne druže često kao ljudi sa naših prostora i smatra da ne znaju da uživaju.

Prošle godine, Teodora je upoznala svog sadašnjeg supruga, Filipa. On je iz Novog Sada i došao je sa svojom porodicom pre 11 godina u Ameriku. Za sad žive u Čikagu, ali želja im je da se presele u Kolorado. Napustila je posao jer je ostala u drugom stanju i želi da se posveti bebi. Sada uživa u hobijima čita knjige, gleda serije…

„Da li bih se ikad vratila da živim u Srbiju? Verovatno kad odem u penziju. Kupiću vikendicu kraj Dunava i pecati po ceo dan. Mislim da nije bitno na kom kontinentu i u kojoj državi živiš. Bitno je da si srećan tu gde jesi. Srbija će uvek imati posebno mesto u mom srcu kao i svima nama koji smo otišli“.

Za sve oni koji žele da odu u inostranstvo, Teodora kaže da ih potpuno podržava. Za nju je, kako kaže, loše ako neko ima priliku za odlazak, a ne iskoristi je.

„Čim sam se odlučila za život u Americi, znala sam cenu koju ću platiti, a to je samoća i odvojenost od porodice na par godina. Podrška je najvažnija. Nisam želela da mi prođe život u onom „šta bi bilo kad bi bilo“. Sve je tako mnogo jednostavno samo komplikujemo previše“, završava svoju priču Teodora.


Pogledaj: „Radila sam na brodu i vratiću se opet“ – Jovana Mučalović

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here