Процењује се да укупна производња ракије у Србији, за тржиште и за сопствене потребе, износи до 55 милиона литара годишње.
Од тога је око 40 милиона литара шљивовице. Годишње извеземо ракије за 10,7 милиона евра, али зато увеземо вискија за 8,8 милиона евра, пише магазин Бизнис и финансије.
Када је ракију „Yebiga“, направљену од шљиве на Гочу, пре неколико година на америчком тржишту почео да промовише Били Гулд, басиста групе „Faith No More“, локални портали специјализовани за алкохолна пића су се својски потрудили да подробно објасне шта је и какво је ово српско пиће.
Поред информација о начину производње и укусу, Американци су могли да сазнају да нема човека у Србији који не производи ракију, да Срби без ракије никуда не иду, па ни у рат, да је пију и када се радују и када тугују. Амерички новинари су наводили да Срби ракијом лече све болести и да је зову „мајко“, чак и да је ракија „традиционални српски доручак“.
Стручњаци који су упорно настојали и коначно успели да Унеско уврсти српску шљивовицу на листу нематеријалне културне баштине, имају, очекивано, нешто другачије виђење. Ако се уместо националног заноса консултују доступне историјске чињенице, Срби не само да нису проналазачи шљивовице, већ су током средњег века далеко више производили вино. На ракију су прешли тек са доласком Турака и то из економских разлога јер је много исплативија, што потврђује и народна изрека да „вино тражи слугу, а ракија газду“.
С друге стране, чињеница је да се ракија толико одомаћила у Србији да је њено печење постало нераскидиви део традиције и посебан друштвени догађај. Сваки домаћин који производи ракију то ради на свој начин и доживљава је као јединствен производ, који има само он и нико други.
Међутим, феномен да у Србији „свако производи ракију на свој начин“, губи на привлачности када се она продаје на тржишту. Сада, када је захваљујући Унесковој одлуци српска шљивовица изашла из анонимности и представљена свету као производ који је значајан за целокупну светску културу, струка и регистровани произвођачи се надају да ће држава показати више ентузијазма у сузбијању црног тржишта, како би се коначно успоставили јединствени стандарди у производњи.
Тренутно је у земљи у којој „нема ко не пече ракију“, према подацима Министарства пољопривреде регистрован само 931 произвођач жестоких пића. То је ипак три пута више у поређењу са 2016. годином, када је почео да се примењује нови Закон о јаким алкохолним пићима. Од када је почела регистрација произвођача, увећава се и званична статистика о производњи жестоких пића, која је порасла за преко 88 одсто, на 34,3 милиона литара. Од те количине, произведено је 26,1 милиона литара ракија од воћа, а преостало чини производња вињака, траварица, ликера, џина и другог жестоког пића.
У извештају се наводи да поред регистрованих произвођача, ракију у Србији традиционално производи и велики број појединаца за сопствене потребе. Процењује се да са том количином, укупна производња ракије достиже између 50 и 55 милиона литара, а највеће количине се производе у Расинском, Шумадијском и Златиборском крају.
Од воћних ракија најзаступљенија је шљивовица. Шљива се узгаја на преко 73.000 хектара са просечном производњом од 437.000 тона годишње. Око 70 одсто шљиве се преради за ракију, што износи око 40 милиона литара шљивовице. Од осталих воћних врста, кајсије, крушке, дуње и других, произведе се у просеку око 10 милиона литара, док се ракије од вина, односно вињака, просечно произведе око пет милиона литара.
Шљивовица се највише производи у западној Србији, и то од аутохтоних сорти шљиве пожегаче и црвене ранке, а у последње време и од чачанских сорти. Воћне ракије, као што су траварица, нановача, мента, преовлађују у источној Србији, док се у Војводини све више производе ракије од дуње и кајсије, као и ракије од грожђа. Последњих година повећава се обим производње ракије од дуње, крушке, кајсије и малине.
Највише српске ракије попије Европа
Вредност извезене ракије расте из године у годину, па је са 5,1 милиона евра у 2017. години порасла на 10,7 милиона евра у 2021. години. Највећу вредност у извозу од 7,8 милиона остварују шљивовица, крушковача и вишњевача. Ракије са уделом од 63 одсто убедљиво преовлађују у укупном извозу јаких алкохолних пића, следе вињак, коњак и остале ракије од грожђа са учешћем од преко 12 одсто и вредношћу извоза од 2,1 милиона евра, док ликери имају удео од шест одсто и у извозу достижу вредност од милион евра.
Извоз је наставио да расте и током 2022. године, када је за првих девет месеци извезено воћних ракија у вредности од 9,8 милиона евра, што је за 30,7 одсто више у односу на исти период 2021. године.
Србија највише извезе ракије на тржиште ЕУ и то за 6,9 милиона евра, а потом у ЦЕФТА регион, где извоз достиже шест милиона евра. Од земаља ЕУ, шљивовица се највише извози у Немачку, Хрватску и Аустрију, а од осталих земаља у САД, Аустралију и Швајцарску. Прошле године, највећи раст вредности извоза забележен је управо на тржишту Швајцарске, а приметно је веће присуство српских ракија и на новим тржиштима, као што су Кипар, Азербејџан и Малта.
Србија, ипак, и даље много више увози јаких алкохолних пића него што извози. Вредност увоза износи око 19,9 милиона евра, а најзаступљенији је виски са вредношћу од 8,8 милиона евра. Следе вињак и коњак, затим ликери, а најмање се увозе вотка и рум. Преко половине увоза жестоких пића потиче из ЕУ, и то у вредности од 10,4 милиона евра.
С колена на колено
Унеско је уписао српску шљивовицу на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства 1. децембра 2022. године са следећим образложењем:
„Припрема традиционалне ракије од шљиве – шљивовице, има више фаза које укључују породице и заједнице. Шљиве се најчешће гаје на породичним газдинствима и бере се у јесен. Кувају се 20 до 30 дана, а затим дестилују у ручно рађеним бакарним посудама да би се добила блага ракија. Другом дестилацијом добија се јача ракија. Последња фаза је одлежавање у бурету, најчешће од храстовине, најмање годину дана. У свечаним приликама и током породичних славља, шљивовица прати здравице са жељама за здравље и благостање.
Такође је важан део традиционалне медицине, где се додају лековито биље или воће за добијање лекова против прехладе и болова или антисептика. Зими се конзумира кувана ракија. Пракса се углавном преноси унутар породица и заједница, при чему млађи чланови временом стичу знања кроз постепено укључивање у различите фазе припреме и употребе шљивовице. Жене такође придају велики значај преношењу знања и вештина везаних за ритуале, традиционалну медицину и гастрономију“.
