Пртинимо Невесињском улицом.
Кијамет.
Посластичарница ’’Јоргован’’.
Мали ћувик на мртвој стражи.
Још сипа као из рукава
Полудело јануарско праскозорје.
Мене и Свиленог
Прогањају гласови из далека
Утихнуће хајка
Бате званог Зверка,
Пубова Саше и Максе,
Рајка званог Мона,
Рада што се одазива на Шериф,
Здравка званог Цели,
Мија незваничног шефа крчме
’’Ловац на потезу’’.
Остале су упаљене светиљке
У Тањином салону лепоте
Још спава,
На јастуку песме ’’Мостарске кише’’
Пере Зупца.
Гракћу врапци птице мале,
Црни врани џивџани се зову,
А славуји ухваћени
У песми веселог Јове Мичића
’’Тихо ноћи моје злато спава’’.
Чуда небеска.
Прснула је ноћ
Огромна.
***
У сусрет нам иде
Манојло, школски послужитељ.
’’Поранио двије среће уграбио’’,
Заложиће на време ватру
За генијалце из инкубатора
Школе ’’Алекса Шантић’’.
Угледа нас Манојло
И сину на другу страну улице,
Побеже. Зечији трагови.
Неће ни да се здрави,
Лиска је.
Чува привилегију права на рад.
Још циглу годину дана,
До услова за борачку пензију.
Правда за Брозове пролетере,
Контра младим српским
Националистима.
’’Побјеже Машо од нас’’.
’’Побјеже’’…
’’Стигао глас о нама… кад пре?’’
’’Чу … кад прије… телефонске жице брује,
Краљ нам Петар поручује…’’, клибери се
Фаца мог Свиленог у трену. Потом се
Нагло уозбиљи и нешто отера у три лепе.
Моје је да пратим.
Моје је да пртиним.
Моје је да идем уз памет,
А не, да простиш, уз ону ствар.
Такав сам.
Друкчије себе немој ни писат
Црни Радоване. Јади ти краја знали,
Блесо мој блесави.
Сакриј ожиљке до судњега дана.
***
Није било монтираних процеса.
Добри људи сачуваше нам слободу.
Тешка времена.
За реч падаш.
За песму итекако
Опасно и лајаво.
Никад се маслом не нахране.
Гранчице су.
Сломију се. Од чвора до чвора.
Ни пиштаљку од ње правит
Врбопуц.
По туђој гузици и хиљаду је мало.
***
Утрефило се расплитање кола
Козарачког. Неки су то знали, а
Неки неверицом вртеше главом.
Ојаду им прело било.
Дошле су деведесете.
Пуче стакленац од Државе.
Чуват га нико хтео није.
Мој национализам ошишан.
Кратка узда. Закржљао на багремовој
Притки. Бочница.
Свилени је развијао свој српски
Национализам на научној основи.
Високе школе. Државне. Време кад
Ниси лако могао укебат професора
За потпис, да си био слушалац
На његовим предавањима.
Сада то иде како га власт скројила.
Штанцују се академци на гросе. Барем њих
Десет знам који завршише факултете
У Очигријама крај Дрвара, Малом Мокром Лугу и Ветернику.
Сад дрмају животима нашим. Окрочке.
Потамо се тамо да ти боље велим.
Не гури се.
***
Кад просучу причу кроз широке народне
Масе, нико је не исправи. Мање те
Спомињу кад треба да ти је све
Добро. Потаман.
Вуку те на дно да би те могли жалит и чупат.
Мени и Свиленом на челу печат ко шака,
Да смо српски националисти.
Шта мислиш где?
Па брале мој у Србији,
Где би друго. Како се извиче у народу.
Какав наум договоре.
Правдања се чувај. Немој питомином
На глогиње ударат. Јок.
Никад се оправдат нећеш.
Задавам ти Божју вјеру.
Дани ми пролазе у пијанству са
новим звизданима великог српства.
Кокошарење на црту. Јуначке
Груди мале за оверу. Србија до Токија.
’’Шта ће ово бити Свилени мој’’?
’’Биће рата’’.
’’Ко ће ратовати?’’
’’Брат против брата… Србин на Србина…’’
’’Хрвати, Муслимани, Арнаути… шта са њима?’’
’’Српски је то корен, Радоване мој’’,
Закључи Свилени. Зашутека ме.
Тумарам кроз беспућа мог килавог
Срског национализма. Распаде се
Моја отаџбина звана Југославија.
***
И на свадбама су наши знали загангат.
’’Нема крви, нема рата, док не удари
Брат на брата.’’
Ех, памети. Оставај с милим Богом,
Све ти је опроштено.
***
Утопија
’’Ти ме слијепо пратиш
И не питаш ђе ћу
А ја те водим на оток пусти
А ти се опусти
А ти ме пусти
Ти док причаш, ја никада
До тебе допријети нећу
И док се питаш што палме не расту
Да ли си ме вољети у касту
Да ли си ме у касту вољети, ти
Утопија сам се у теби
Утопија сам се
Утопија – земља које нема
Утопија је тамо ђе те водим ја
Тамо ђе нема змија ни гуштера
И никаквих гмазова
Тамо ђе је море топло
Одвешћу те тамо ђе не постоји тамо
Показаћу ти све што знам
Знам пуно ја
Шта тебе брига што палме не расту
Кад ти и ја смо на доброме путу
Шта тебе брига ко тамо ко вамо
Кад имаш мене, а види мене
’’Зостер’’
***
24. март 1999. Почињу ведрине ноћи.
Рођаци са некадашње друге стране Неретве
А сада са друге стране Дунава
Поручише: ’’Ведро небо над Србијом
Створени су прави увјети за бомбардовање…’’
Тако и би.
Синдром белих чарапа. Зокнице куртонке.
Уче нам деца енглески.
Пуна су ми кола њихових мудрих главица.
Вук Баћина,
Јелена Дангубић,
Тијана Мајсторовић,
Марина Комад.
На великој кривини код Нове Гајдобре
Велики блесак са десне стране. Кренуло је.
Гори Нови Сад.
Дечији жагор у вирцу ДНК прекодринских
Оца и очева. Покренуо се, као некад
Од турских зулума, Фрањове царевине,
Усташије, комунизма, па и овог трена
Од летећих башибозлука.
Ништа се деце не дотиче.
У смеху су, жагоре.
***
Где су сада моји другари мудрице.
Бисери ’’Бајаге и инструктора’’,
Нек су живи и здрави.
Расути по свету.
Ма где били.
