Фрункина прича…
***
’’Хвала ти ко чоеку. Што си ме
Поздравио и уважио’’.
Ори се великом салом
Празног мотела.
’’Па и јеси чоек, Фрунка’’,
Рекох му…
’’Ниси више насмејано дијете
Путујећег позоришта
’’Ерцеговина експрес’’, сила си
од човека, муњо небеска ’’
’’Јес’ вала…’’
***
Горан звани Фрунка
Одрастао је за само
Једну ноћ.
Тако се некад одрастало,
Док удариш дланом о длан,
Зајаше те терет од живота
Па гурај, мајсторе мој.
Тешка равница на раменима.
Отресаш џомбе
Клицу тражиш,
Загризеж јаловину.
Клекне незван гост
И на чеки си
У пар сати, пред дочек,
Српске нове године 1998.
Вече са Мирославом Илићем,
Славујем из Мрчајеваца.
***
Самодисциплина.
Упорност и покорност,
Смисао за рударење,
Од шанка до шанка
Од стола до стола,
Од наклона до поноса.
Од младе врбовине
Кора лако слази,
Пишталица.
Узданица на високој школи
Угоститељског
Лепог понашања,
Трилинга зналаца
Јанка, Зорице и Рајка.
’’Спреман је да потегне
Као нико, кад затреба,
Да дочека, поклони се, испрати,
Послужи. Усправан и веран
Нашој кући…’’, службена белешка
Кадровика Лејке.
Као обично радујем се свакој
Лејкиној анализи, зна дати
Суштину на длану.
Лепо се доброта чита,
Зло увек наопако.
***
’’Свака власт почива на шпијама
И батинама. Једно те навлачи,
Друго те развлачи. Ако ниси
Спреман пућеш. Балон си…’’,
Сетим се речи мудрог Милутина.
Отворена је сезона лајања,
Слобода говора.
Прангијају неуки од псовки.
Све наглас.
Понеко да би био у тренду
Лаје назор.
Не одустаје се лако
Од слободе говора
У времену ране демократије.
Навлакача.
Преторијанска гарда
Долази до даха.
Измилише друкаре и милети, вашке
Из службених белешки.
***
Претходне вечери у Мотел
Је бануо један од оних,
Што из љубави, према домовини бележе,
По њиховом аршину,
Смутљивце у смутним временима,
Поготово са пиком,
На српске националисте.
У мом српском завичају.
У Фрункином слободном свету
Ломила се лепота заната
И поганлук незваног госта,
Којег је је послуживао.
Одужила се ноћ.
Цевчило се полагано.
Разиђоше се ретки гости,
Отвори се шпија,
„Имаш задатак са врха власти,
Да сутра на дочеку њихове
Нове године, мајку им бандитску,
Да будеш очи и уши за државу.
Памти, бележи. Држава се брани од
Таквих, а ми је морамо одбранити и
Сачувати од српских националиста…’’
Не верујући шта га је снашло,
Горан звани Фрунка,
Климну главом.
Школа лепог понашања,
„Гост је увек у праву’’.
***
„Пристао сам бићу све што хоће
Ево продајем душу врагу своме
И остаћу само црна тачка
Послије ове игре кад ме сломе
Кад ме мирно сломе
Пристао сам бићу све што хоће
Мислио сам да се звијери боје
Ове ватре која траг ми прати
И то сам мислио
А сад носим како ми га скроје
По мени се ништа неће звати
Заблуде сам, ево, престао да бројим
Немам коме да се вратим кући
Докле пјевам, дотле и постојим
Пријатељи бивши, пријатељи будући
Памтите ме по пјесмама мојим.’’
Душко Трифуновић
***
Празнична ноћ скривалица.
Голо дрвеће пуцкета у даљини
Права зима, јануарски мраз.
Фрунки дошло смешно,
Док слаже синоћње речи
Локалног шпије, у складиште ружне стране живота.
Зимска чаролија празника,
Покрену му сећање
На последње гостовање Мирослава Илића у Мотелу.
Пребира, колико га је пута тукао у игри са коцкицама,
Јамбу. Лака рука и искре у очима.
„Нити ћу слушат’, нити ћу гледат’ шта ко ради.
Радићу свој посао.
Никад шпија’’, настави да стоји у тишини дивећи се лепоти
Својих бистрих и здравих миси.
***
„Покрени се Горане. Зове те управник Јанко,
у канцеларију. Ваља вечерас одрадити смену’’,
љутито ће Зорица.
„Да, да… радно нам је време, док не попадамо с ногу’’.
Трже се и крену Горан, разгонећи нагли страх, што га запљусну од Зоричиног прекора.
***
Крену празнично вече.
Отворила се гвоздена капија Мотела.
Свилени, Мирослав и Никша
Померају мрак.
Маестро Миша Мијатовић, иза њих,
Тегли „дугметару’’.
Равногорац.
Тек толико забрадатио, да ми личи на невесињског војводу
Петра Самарџића.
„Невесињем шарац коси,
Петар га Самарџић носи’’.
***
Понекад помислим,
Док те гледам Лејка,
Где нас све није било.
Упркос свему.
