„Било какве забране
Ником користи донеле нису.
Нико се овајдио није.
Баш тако.
Поделе крену на ситно.
Временом бургија се шири
И продубљује.
Све јаче. Све шире.
Дубоко и широко.
Нисмо више ни сретни, ни покорни,
Ни уз власт, ни горе, ни доље.
Поравнати смо.
Два су пута . Бирај,
Фурунџије или топџије.
Трпају нас где Срби никад
Били нису.
Апатија.“
***
Настави Радован:
„Увелико се спремају
За јесење вашаре.
Покорава нас дубоко грло.
Шњирају се барјаци
Дугиних боја,
Олако.
Ситан штеп на „багатовој“ машиници.
Толико ми рекоше.
Примири се Радоване. Примири.
Пусти Српску Нову
Да испусти душу лаганини. Урокљиви мрмоти,
Парафирају нове агенде
Декадентне Европе.
Безбели да смо бројеви,
Разбуцани по правилима Службе,
У торине,
Бескућника, сиротиње, макроа,
Наркомана, башибозлука, збрисаног пролетаријата,
Верника, скитара.
Шаптаве претње и мрштења.
Грудина.
И сваки милет што на њој скапава,
Разоружан и предат.
Зато вала ти ја
Више волим србоват’,
Него се жедан, хладне воде напит’.
Осим лајања , ништа не оста’’.
***
Запричао се мој Радован,
На дрвеној клупи, чекалици,
Испред куће мог детињства
У Невесињској улици, нумере 105.
Дуванимо.
Мотамо невољно
Мачванску травуљину
Уздишући,
За предратним штековима
Шкије из Љубиња,
Што је стизала
Оним брзим од Плоча,
Преко Босне поносне,
До Гајдобре Старе.
Шошана, специјалиста за све врсте
Трава, од „шкије“ до „албанске ганџе“,
Опсовала би овог трена
„кад на пакету процуњам
Шабачки печат, све би у живу ватру
Бацила…“
„И цару Фрањи су дошли главе. Поцерци.
Растурише му царевину’’,
Благо искоментариса Радован.
Српска историјска читанка,
Која хода.
***
Кењчијамо.
Питам га за Свиленог.
Дозивка.
Натапача од хвале.
Отчепљено све.
Цурка бурило.
Потури Радован
Главу под млазницу.
Прича.
***
Слика прва…
„Препознатљива панорама Арбата. Москва.
У паузи свирке на харфи,
У фоајеу хотела „Золотое колцо“
Свилени пригрлио моју руску јавку,
Ину Лантух. Шчепао је. Не пушта је.
Посигурно знам да пита за мене.
Јесам ли жив? Дишем ли?
Јесам ли поињио? Јесам ли и даље ошинут?
Зевзек без разлога.
Ето, љубав још станује у Москви.
Слика искри. Светлећа кугла.
На полеђини написано:
’’Ја и Ина Лантух – Кучук Стана. Безбели.’’
***
Слика друга :
’’Свилени испод Ајфеловог торња, у Паризу.
Уз њега прилепак, мало више од пупка.
Бисерни осмех. Руке су пуне сувенира.
Успомене на Марсова поља. Упаљачи, цвике,
Привесци, чуке, огрлице од дивче.
На поледјини слике рукопис Свиленог,
„Ја и алжирац Жоржо Бутефлике,
По нашки, Црни Ђорђе Петровић – Карађорђе,
Безбели“.
***
Слика трећа:
„Свилени у Републици Босна и Херцеговина. Грмеч.
Међеђе брдо.
Грмечка корида.
Лето 1989. године,
Поред њега Лелана.
Испомоћ.
Додељују пехар победнику кориде,
Медоњи и газди грла.
Лелана је лепа и млада.
После су рекли, да може договорени рат да крене
И све се џонбосало.
Идила зла.
На полеђини слике ижврљано
„Ја и реинкарнација Марије са Пркоса – Лелане“.
Безбели.
***
Слика четврта:
„Она је најсвежија. Луганск,
Некад Камени брод. Славеносербија.
Православна црква посвећена Светим апостолима Петру и Павлу,
Као у Гајдобри.
Подигли су је Срби граничари.
На глави Свиленог, шајкача солунца Данила.
Кокарда, испод које нема петокраке.
Слика је блицована у мечкиној ноћи.
На поледјини слике написано:
„Брзо ће ово проћи, ето мене у завичају“.
Јели варка. Неће бити.“
Безбели.
***
„Знаш ли брате, ко је Свилени?“
’’Наш брат… Треба ли више’’.
’’Не треба… Србија ће то све
Једног дана рећи. Сад је у
Фази записа и памћења.’’
’’Па пиши добри мој…’’
’’Пишем… Никако те стићи , Радоване…’’
Општа је збрка,
Од врућих емоција.
Коти се у нама
Све више ћутања.
Док не прсне пипун.
Кад прсне, младе се вреже
Заметнут и зазеленит неће,
Увенуће.
Тако ми свега.
***
’’Хоћу да знам куда води овај пут, мене
и живот мој
Чији је почетак? Чији је крај
Који то човек вечну тајну зна
Тамо где је срце, тамо сија сунце,
Тамо где је страх, тамо живи мрак
Бити исти
Бити посебан
Бити слободан
Бити само свој
Маријо, Мајко Божија
Да ли видиш шта раде са твојом децом
Исти, посебан, слободан само свој ’’
’’Партибрејкерс’’
***
’’Свиленог на фронту може
Убити само промаја. Човек од челика’’.
’’Какав пут од свиле. Трице и кучине кинеске.
Српски пут је одавно ишарао Планету…’’
’’Па у чему је квака Радоване?’’
’’У не дај Боже да се Срби сложе…
Душмани бацили магију. Врачке…’’
’’Али…’’
