Није тада било
Лако домаћином се звати
Једном умном гиганту
Какав је био
Наш Бранко Ћопић.
Седамдесете су то, бато мој.
Црвени перјаници
У пуној снази док проносе Браварове скуте.
Понизице.
Линија покорице
Све дужа, дебља, јача
Откос у маху
Од Белог Двора нашег Краља Српског
До задњег кокошињца
На врху Косовске улице,
Задња пошта Младеново
Где пландују Леланине кокошке
И царују
Певци
Божо и Крстан.
До балчака
Без корица.
Тако.
***
Миленко је рођен под
Срећном звездом.
Бог му дао све у животу,
Јединац у фамилији великој,
Мушки.
Не трне се лоза тако ласно.
Три га сестре дворе
И тепају му Бато.
Зовемо га и ми Бато
И тако остаде.
Миленко има само једну фалинку.
Све му најбоље полази за ногом.
Таван запис за његов датум рођења.
Сестре га научише
Да боље плеше од нас
Да се чистије облачи
Да шета најбоље цуре
Најбоље да се курчи
И наравно
Најбољи фудбал да игра
У мојој напрешитој Гајдобри.
Мудрово би Милутин
’’У нашег Миленка
И нога трећа телећа’’.
Зна Милутин жацнут
Котећи у нама
Комплексе такозваног
Мерења алатки.
Понекад се запитам,
Можда нас је Милутин тад изварао
Можда.
Боље да заћутим.
Алчак је Милутин.
***
Кад је педесетих
Светлост угледала
Нашег Бранка ’’Јеретичка прича’’
Избезумише се у памет
Чувари социјализма.
Први консињере диктатуре пролетаријата,
Нареди да се песник стави у бојкот.
Покрену се машинерија
Силе и неправде
Да дисциплинује нашег Бранка.
Не може то тако
Брате мој драги.
Не иде се тако на песника,
Светињу српску.
Кандило.
Авај.
’’Дружба је дружба
Служба је служба.’’
Нашао се јединим прозваним
Сеоски кадровик и шпија
Лука, јад од човека,
Сетујући младе чуваре ватре
Трнулог социјализма
’’унутрашњем непријатељу
Не треба дат ока да отвори’’,
Запенио Лука
Јади му краја знали.
Осетисмо дамаре страха
У малом мозгу.
Куц куц куц.
***
Седамдесетих
Миленку за рођендан
Из Сарајева стиже поклон
Књига нашег Бранка
’’Башта сљезове боје“.
Миленку је све ишло у животу,
Живот звани мед и млеко,
Осим читања и вуцарања књига.
Једног дана рече ми
’’Ево ти ову књигу за штеку
’’дијаманта’’.
Рука руци.
Компензација.
Данли данас
Кад отворим књигу
’’Башта сљезове боје’’,
Увек искочи
’’Драгом Миленку за 16. рођендан
Поклон од Гордане из Сарајева’’.
Датум.
Мало срце и три лептира.
Краснопис.
Чувар сам туђих успомена.
***
Вазда је било добрих људи.
Неустрашивих.
Храбрих се највише боје.
Они крче пут до слободе.
Ломе врзину
Од љига и букача
Ништа људи.
Момо и Живко,
Легенде из Челарева
Позваће нашег Бранка у посету.
(Жабац је још био мали).
Ускоро стигоше они, тихи
Титови перјаници
Воду да замуте.
Није им се дало.
Јаки су то људи били
Самоникли храстови
са Петровачке цесте.
***
Понела је година,
Полегале биљке од силине рода
Пирка кошава лаганини.
Чувају се плодови од злата.
Пиркало је
И када је наш Бранко стигао
Међу своје Крајишнике у Челарево.
Сјатили су се они
Који су требали да се сјате.
Пробрани, по обичају,
По срцу и души
Које није хватао страх
Од црвене одмазде
Топлог зеца
И кастигања.
Легенда каже
да је за свечаном софром
у чувеном Мотелу
наш Бранко рекао
’’Знам ја нас…’’
***
Затајисмо ли
Или још прогледали нисмо
Лејка
Очи моје.
***
Фудбалски маг
Мог одрастања
Миленко
Каријеру великог мајстора
Фудбалске чаролије
Печатио је
У Олимпијском тиму Југославије.
Оне велике.
Оштра је чакија.
Десна офанзивна
Златни дечко
Златног Града.
***
Најприје те издају
Они који су уз тебе
Лево и десно крило
Кољеновићи.
Нашем Бранку
На покору су долазили
Највише они који су награбусили
Ланули нешто
Против Бравара и Партије.
Клопка за лајавце
Гвожђа.
Служба све то прати
Подиже и спушта.
Ни данас се друкчије не пише.
Бунтовници се уморили
Песници заћутали
Оболила жива реч
И пиће оставила
Гуслајући негде у провинцији
Песме које нико не разуме
Опште смарање
До тоталне послушности.
Тешио би Бранко
Невољнике
Сетно, тек толико да га чују
„буди ти мени миран“.
***
Кад би жута јесен
Замандалила врата пролазности
Кроз утробу живота
Знали смо ја и Миленко
Неутешно
Да цевчимо млада нештинска вина
Где би Миленко
Водио главну реч
Нафака.
Наше брслање уз ветар
Завршавало би се
Лајањем на изгубљене шансе
Из ружне прошлости
Знали смо да:
’’Јесен стиже, дуњо моја
Не мирише више цвеће
Зумбул лале јорговани
Јесен стиже дуњо моја
Не мирише више цвеће
Зумбул лале љубичице
А и ти ме изневјери
Дуњо моја
Остала си
Славуј шути, лишће жути
Са сјетних грана лишће падне
С њиме оде моја љубав
Моја младост, моје наде,
Сад и не знаш колко патим
Кад се сјетим јоргована
Љубичица и јасмина.’’
Ушрафили смо.
Они који су били власт
Или уз њу
Посташе власници.
Анонимност иза плота
Пуни се крчаг благодетима
Из отете нам отаџбине.
Циче колонијална лапрдала.
Ни сенке се не крећу
Испод шињела комуњара.
Нема ни Бранка.
Избгубио сам мог друга Миленка.
Лану Мила Веселица
’’Знам ја нас
Јебо ти нас’’.
Омаче јој се.
Ваљда је на мени да лајем
Али ето
’’ради нашег Бранка’’
Рече.
