’’Кад већ направиш дјецу, цијелог живота ето ти работе,
све док не омркнеш код Светог Петра.
Величина родитеља је да си им увијек при руци,
било да се то зове радост, било неки неваљао посао.
Не дај Боже жалости.
Најтеже је родитељу када су им дјеца на рђавом путу,
у некој прљавој работи.
До краја црн родитељ мора своју дјецу чуват,
храбрит, не дат им да потону,
па макар то било на општу осуду цијелог свијета,
уже и шире фамилије, па и њих неразумних
никад до краја савршено направљеним.’’
(Ћаћин либар)
***
’’Величина заклетве моје лекарске професије је у самотној борби да се борим
За још један дан живота,
Сваког мог пацијента,
Макар и он свестан био скорог краја.
Макар му и његови рођени желели да испусти душу, попије задњу чашу ракије,
испуши последњу цигару…или заћути.
Моје је да се надам да ћу мог пацијента подићи на ноге и све довести до
Разочарења или усхићења свих оних паћеника ,
Који су чекали из прикрајка да прозборе
’’Ето , јесам ли вам то рекао…
Или позитивно или негативно, није важно.’’
(Ахмад Хатим, доктор)
***
’’Код лекара се физички свлачиш , а код мене као твог бранитеља психички.
Па изволи.
Кад ми клијент укаже поверење тада се прави
Величина браниоца и његове професије,
Која мора до краја да стоји на услузи свог брањеника,
Па и онда када си као бранилац
Усамљен у прихватању мржње, беса, ниподоштавања,
Поготово од стране паланачког менталитета,
Које товариш на своја плећа,
У ишчекивању да ћеш осујетити преседан владавине
Дневне политике над правом
и поставити ствар на своје место
Политику, не, у право.’’
(Благоје Вукоњански, адвокат)
***
’’О љубави је лакше писати него је живети.
Плод смо нечије ноћне борбе
Која иза себе оставља
Најсветије бојно поље.
Згужвану постељину.
Кад дођеш на свет љубав је
Сунчана светлост
И окице које трепћу без назора.
Љубав је кад се родитељи загрле и пољубе пред децом,
А неки празник није.
Љубав је кад имаш толико новца
Да можеш купити куглу сладоледа
И поделити је са неком клинком
Која се зна насмејати
И миловати те погледом.
Љубав је кад те неко не разуме
Шта причаш,
А ти добро знаш да ће се сутра одљутити
И све од јуче заборавити.
Љубав је кад све баталиш
И устанеш да би покренула лап топ.
Слова да боље видиш.
Љубав је и ово што пишем
Јер знам да ме волиш
А не знаш шта ти ваља чинити.
Љубав смо ти и ја.
(Добрица. Неиспричана прича)
***
’’Ја,
Раб Божји,
Србин,
Са проседом брадом
Изјављујем радовољно
Кроз ланце и жицу
Пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
Да сам крив и да признајем кривицу
Ако то признам
Да сачувам главу
Изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
Црно ми се пише
Цео свет ће на моју земљу да кидише.
Руље бивших људи
Лопова и гоља
Чопори робота и других монструма
Кидисаће на моје воћњаке и поља
И на моју белу кућу поред друма
Око које, као најлепше диве
Цветају трешње, јабуке и шљиве.
Мој душманине са хиљаду руку
С хиљаду слугу и слушкиња лажи
Убрао си ми Сунце ко булка ражи.
Моји ће потомци пити јед и чемер,
А твоји већ пију горку медовину
За крвав новац којим пуниш чемер
Распродајући моју дједовину.
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
И тек тада ће се мало разданити
Или ће планета од срамоте пући
И све нас у исти амбис сахранити.
Ми се не плашимо смрти
Црне куге –
Већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
Као што су пролеће
Лето,
Јесен,
Зима
И није страшнија
Поготово дању
Од суше, поплаве,
Земљотреса, мраза
Кад је човек сретне на своме имању
Окађене душе и светла образа
Злонамерници
Сити и манити
Све ми забранисте у рођеној кући
Ал не може ми нико забранити
Да певам и да се смејем, умирући
А то се вама више не догадја
Ни кад свадбујете
Ни кад вам се рађа
Поштедите ме коца и конопца
Разапните ме на врху планина
Као ваши праоци што су мога праоца
Исуса Христа Назарећанина.
Ја ћу да вас гледам
А ви зажмурите
Иначе ће вам се очи распрснути
Од сјаја мог лица.
Смо пожурите
Што ме пре разапнете
Пре ћу васкрснути.’’
’’Пркосна песма’’ Добрица Ерић
***
Загледала се Мила Веселица.
Кад њено ћутање зазвони
За тишину
Ни откуцаји сата се не чују.
– Даље.
– Шта даље?
– Часних људи. Има ли их , Милутин, Радован, … Лејка… млађи брат Зоран.
– Они се сами пишу
– А остали?
– Сами се уписују. Дугачак ред. Прашњава џада.
– Суров си.
– Није до мене. Други ме склепаше таквим. Трагаћемо.
– Како?
– Упалит ћемо светлост.
– Дан је. Ударила звезда. Боље се не може видети.
– Појачат ћемо светлост. Трагати за часним људима.
***
Шутимо.
Као да Сунце једино све разуме.
Пропиње се у зениту свом.
Појачава светлост.
Тражећи неке часне људе
***
По сећањима,
Одломак из никад објављене књиге
’’Кад су вуци јели по препоруци’’.
Необјављено по одлуци једне од полуга власти.’’.
