***
’’Буди птица.
Буди голуб високолетач
Српски.
Пут облака крени
Кљуном додирни своју звезду
Па назад мој рођени
Али не као друге птице
Ни голубови други.
Играј се невоља
Пркоси ветровима и сунцу
Тами и маглама
Божићној голомразици
И кући се врати,
Буди птица
Права
Правцијата.’’
Долази Момчило између
Два Божића.
Тако годинама,
Пронађе ме
И прича
О српским високолетачима.
Увек ме на исту испалу
Скрене.
Да ми је срце голубије
И једино ја
Разумјет могу
Тајне које годинама носи
И мени поверава
О царству голубијем што станује у његовој глави,
Широм отворених врата.
’’Процветасмо јаране мој.
Процветасмо
Скроз на скроз’’.
***
Сад треба пазити.
Не повредит га.
Очи заковат за потиљак
Леђа наопако закопчат.
Мулит.
Кад Момчилу суза груне
Ни дијете му равно није
Печати
О најтужнијем пару
Српских високолетача
Из његовог голубарника.
Почне гугутат
О женки Софији
И мужјаку Ђоки
Од крштенице
До последњег лета.
Пазим.
Иста прича на хиљаду начина
Испричана
Елем,
Знам да има тужан крај
Где Момчило,
Пусти још покоју назор сузу
И зашути.
Расплет је једино могућ
Ђока и Софија
Нестали су једног дана
Између два Божића,
На несрећу веселог Момчила.
Закачили се за облак,
Мало кошава са пруге
Погурали,
Одлетели,
И никад се више вратили нису.
Ломатао се Момчило данима
По цијелом свету
Нудио награде,
Новчане и мрсне
Обећавао куле и градове
Кумио, молио
Авај.
***
’’Све сам им дао . Све. Јуначе мој.
Најфинију храну. Редовну ветерину. Хранилице, појилице.
Вештачко сунце. Музику. Боб Дилана.
Оћеш live, оћеш са плоча.
И централно грејање уведох, ал ето.
Кад нешто хоће у несрећу хоће.
Одлетеше моји шампиони.
Остаде шкарт.
Ни гугутат не знају.
Мумлају као међеди. Бели и сиви.
Сињи сам ти кукавац
Јаране мој.’’
Заврши Момчило.
Годинама,
Бива да се не заборави
И не затури
Белешка
О шампионима
И шкартовима
Измедју два Божића.
’’Неће Момчило, неће.’’
Обећах.
***
Мир.
Има оног подношљивог
Има и оног другог.
Само је један прави.
Мир Божји.
Божић.
Нешто се деси са васионом
Утрне и заћути
Почне бокорење
На радост живота
И блаженство пука.
Откине се позамашно парче
Дуго очекиване среће,
Утихну дамари
Чак и жива куцавица
Зна пронаћи своје тихано место
За век векова.
Божић је.
***
Паралеле.
Мало ниже од ’’Крајине ’’ радње,
Адресиране на Нову Паланку.
Мој син Вук, са исписницима
Уз топлину Бадњака
Испраћа Бадње вече,
Господски и достојанствено.
Благост живота,
Уз кувано вино
Донешено ’’из прека’’
С оне стране Дунава.
Чека се поноћ
Да откуца,
Божић је.
***
Паралеле.
Седамдесете се крцкају
Досадне су,
Црно бели свет.
Тамо доље на крају Невесињске,
Код продавнице ’’Мерима’’
Гобеља се моја генерација
Да се Бадњак ложи
Приносећи снопове кукурузовине
И тек понеко дрво.
Бива нафака још на снази,
’’Децу нико дират неће’’,
А неко ће то ипак прибележит
Да се зна
Кад буде требало.
Шкакљива су и вунена времена.
Око десет улица би утихнула
Чекајући плавог полицијског
’’тристаћа’’,
Реда да прави
По гајдобранским улицама,
Чувајући буктиње социјализма
Проносећи речи старог лисца
Са Бриона.
’’Религија је опијум за народ’’.
Било је оних
Које су сколесали.
Више је оних
Који зором поранише
Чељад пробудише
Божић је.
***
’’Нисам никад волио прве редове.
Док се догегам
Бива попуне се места.
Није да нисам и сам крето
Али није ми се дало.
Претекну ме.
Залактају.
Дигну главу ко пси бесни.
Не љутим се.
Вида ми очињег.
И крста овог.
Од нога ме малих то прати.
Ко ближе ватри и угрије се.
Нама назадњацима тек пирка.
Јеби га.
Тако и у школи. Утакмицама.
Факултету.
Пред ђевојкама.
Увек неке јаде чекам.
Понекад догађај пролети
Сам не знам где сам дошао
И зашто сам уопште и кретао.
Тако је то.
О томе би ти могао зборити
Годину дана.
Сад ми је свеједно.
На мене се одавно не рачуна.
Ипак још ћу ти ово рећи.
Кад се кренуло славит
Црвено слово у календару
Акастил сам у цркви,
Хватао се задњег реда.
Црква отворила врата.
Пуна као шипак. Нагрно народ.
Напред они са власти поседали.
Напредна чељад.
Прво они из Комитета,
После се власт мењала.
Поје попови.
Да нас Бог сачува од свега
Па и власт.
Долазе и пролазе.
Нас нико не дира и никог брига за нас није.’’
Измори ме Момчилова прича
Између два Божића.
Зар је већ 2024 година.
Ваистину.
– А Блу,
– Шта Блу,
Упорна је Мила Веселица. Знам кад јој нешто на ум пане.
Иде до краја.
– Реци,
-Може за Бадњак?
-Може. Не чекам одговор.
Ни шта, ни како. Шта може.
Ујутру Милину поруку отварам.
Неко срце, неки мирис Синаја.
За тебе и Блу као Богом дан текст.
Песма њена
’’Христос се роди’’
Христос се роди
Христос се роди
Топлином и сјајем свим
Засја Јерусалим
Хритос се роди
Христос се роди
Бог посла у Назарет
Спасење за цео свет
Слава Богу на висини
На земљи мир Божији
Добра воља међ људима
Тако поју Анђели’’.
***
Ајде да заћутим.
Онај инжењер одозго све нацртао.
Ваистину.
