Кад домаћина однесу
Из куће
Све се утиша. Утиша се и кућа сама.
Не шкрипе атуле
Не пуцкетају летве
Не крећу црепуље
И зидови престану да дишу.
Кад су Мирка Немирка испратили
И свици су угасили лепетрику
Не реметећи мрачну страну
Масне Поњаве.
Зајадио се Слаџин живот
Сламка је на кошави
Ломљив прут.
У стомаку пуцкета мучнина
Од долазећих дана самоће
Ничу крастави ожиљци душе
Крвотоком ландрају пиљци
Мозак да прсне у тескоби
Буре барута
Мисли добују празан ход
Тумарање хиљаду јада.
***
Једно по једно
Долази на наплату.
Од рачуна до рачуна
Брисани простор
Лака мета
Пред избором сулудих решења.
„зидови се не једу.
Не мочи се кора хлеба
У синију Масне Поњаве’’.
Ваља почет дисат
Нагонит здраву аву
На претекле јецаје
И коске које пуцају.
Сушило
У безнађу живота.
***
Шеталицом од шалтера
До шалтера.
Игроказ моћне бирократске
Апаратуре.
Свака диктатура
Изнедри понеки изум
По којем памтимо време
Које смо крцкали са ужитком
Или далеко било,
Скурцали до задње јоте.
Диктатура пролетаријата
Вешто је уредила унутрашњи
Ентеријер
Сивих зграда комунизма.
Шалтери су у висни пупка
И кад си на молби
Блејачу излуделих параграфа
Мораш се сагет
До црне земље
И приупитат шта ти треба.
Покорност,
Од колевке па до гроба.
Да.
Покорност,
Која траје месецима
Чекајући упијач за тинту
Печет да се крне
Уз уобичајено
„дођите сутра“.
Тако и Слаџа
Тувиња.
Од чиновника до чиновника
Молећи
За наследство,
Цркавицу пензије од Мирка.
Крене емоција,
Па мисао.
Ипак неда се Слаџа
У пуној је концентрацији,
Наоружана стрпљењем,
Самоконтрола.
***
„Сарађујте госпођо.
Не воли власт кад сте нервозне.
Откачиће вас тако лако. Ништа то
Њима не значи“, исцеди кроз браду
Зуска из Пивница нежно спуштајући
Руку на Слаџино колено.
„Ће и бе јебем иштем само своје“
Штрецну се Слаџа.
„Само мирно и тихо. Воле они да си
Мања од маковог зрна.
Да се умилиш“.
„Ће их утепам ки псе“.
Појаду олади даљи ток
Разговора са Зуском.
Сви присутни молиоци
Својих убудјалих права
Зашуташе и окренуше главу
Према Слаџи.
Неко је то већ прибележио
И запамтио.
Чувар чувара диктатуре.
Налет га било.
***
Мало је рећ,
Светлосна година пролази
Замандаљена врата
За Слаџину правду.
Гребе се асвалт увелико
Од Масне поњаве,
До центра Паланке,
Испод Слаџиних корака.
Диктатура узвратила ударац.
Стерилитет
Предмета на чекању.
***
Како ти је име
-Зуска, а теби ?
-Слаџа.
-Знамо се са шалтера, јеси ли
Добила решење за пензију.
-Ни…
-Ја моју увелико трошим – гледа у Слаџине очи и настави Зуска
-Жао ми те жено. Сабери се. Пукнућеш од неправде и стреса. Има код нас
У Пивницама једна млада особа , психолог, волонтира, помаже старим особама.
-Ниса ја бе лудача.
-Не кажем то, помогне.
Телефоном је назовеш.
Причаш са њом. Мени је помогла.
Ево ти број мобилног 064 41xx xxx.’’
Оде Зуска оним у три за Пивнице.
Оста у Слаџином оку пар детаља.
Зуска није више била убрадјена марамом и
Набуџена са сукњама голубије
Нежне боје.
’’Божији прст ’’– рекла би Мила Веселица.
Запамтих.
***
Кад си здрав све ти фали. Те ово. Те оно.
Ништа потаман, ни парче среће да ти запане.
Кад ударе стресови запати се болест
Свакакве врсте. Тако то иде. Тад ти једино
Фали здравље. Исто оно што си некад
Нашироко расипао. Од немила до недрага.
***
Млади психолог је Ана Ч. из Пивничких поља.
Прве су онлајн сеансе опоравка,
Скршене Слаџине душе. Задате теме за
Разговор. Корак по корак. Реч по реч.
Чита Слаџа последњу поруку на коју
Треба да да своју анализу.
Ана Ч., чека одговор на
’’обожавам слободу, али исто тако сам свесна да у мом
Слободном понашању могу да страдају
Мала невина бића.’’
Некадашњи академац и полазник Академије за младе самоуправљаче (лидере),
Сриче реч по реч.
Дубоко у ноћ тражи одговор.
’’Ће бидне,… ће бидне ’’, упорна је Слаџа у мислима на путу оздрављења.
Тако заспа.
Над Масном Поњавом закликта
Јато дивљих гусака.
Зов топлијих крајева.
***
’’Дарко Рундек има занимљиву песму.
Апокалипсо’’.
Приближава се крај терапије психолога Ане Ч.
’’Нек ти дан почиње уз ову песму ,’’ скоро да
Нареди Слаџи из Масну Поњаву.
’’Ти си премлада
А ја сам престар за чекање
Мирис у зраку мекан је
Од када твоје, срео сам очи
Сан ове ноћи почиње.
Апокалипсо свирају
Црни и знојни андјели
С цвијетом у коси, ритам те носи
Добићу све што зажелим.
Сад узми ми руку и води ме
Пред нама нису године
Ал могу бити најдуљи сати
Радо те пратим, води ме.
Андјели нек се одморе
А у небеске поноре
Ми ћемо скупа падати знати
Отвори широм прозоре
Ти си та коју сањам
Ја сам тај којег одувек знаш
Више немамо жеље
Јер сад волимо до бескраја’’.
Поваздан чупка пиревину што је немилице
Ударила по малој баштици.
Певуши Апокалипсо.
’’Добар овај Рундави… добар.’’
Све је мање булажњења и прекукавања
По васцијелу ноћ.
Опоравак душе у току.
Шљуно јој се глас. Доби на мирноћи.
Милина је слушат. Мање манда с главу ко куче.
’’Морално тој слушат школарицу…. лекара за душу , бре…’’
***
Пред Нову Годину попусти диктатура,
Доби Слаџа привремено решење за
Миркову пензију.
Циглих петнест и зеру хиљада динара.
’’Хвала државо…, јекну Слаџа са олакшањем,
-ни живјет , ни умрет’’.
Од њене туге давно су сви побегли.
Мрве од живота.
Лати се мобилног. Окрену Аничку.
Сита да се исприча.
(наставиће се)
