„Зове ли се ово
Силовање васколиког мозга?
Време,
Кад загало пира
Стазама хаоса,
Уз бесциљно прангијање
По дубини повлачења,
Где се скриваш у кућици туђој,
Продат и упрљан до образа.
Издаја још увек ухватила се тока
Тече осокољена а млитава.
Свака страна има своје гледиште.
Једна очекује тачку пуцања,
Друга се позабавила праћкањем,
Све је испред врата тоталне распродаје
У фази парања по шавовима
Или фази трулења кичменог стуба.
Брате мој напаћени.’’
***
– Причај ми нешто лепо,
Мој драги Милутине. Није све тмуша и јад. Разведри… ајд драго моје.
– Знају они подвући задатак од тачке А до тачке Б.
Битанге су то побро мој. Битанге.
Туре ти онај ашовчић на расклапање,
Утабанаш ногама па кренеш.
Оријентир висине ти је по метра више главе.
Покрете ускладиш са корачницом музике,
’’Пешадијо, пешадијо подигнимо главе… ’’,
Дишеш је побро, а нигде девојачких окица плавих.
Глибав си тражећи комоцију да се окренеш у шанцу.
Дно тражиш.
Риљаш и лопаташ.
Ударило дно на све стране.
И лево и десно.
И доље и са полубока са обадве банде.
Спреда, а све више отпозади.
Богу се молиш да ти
Оно парче неба што ти живот даје не
Постане и само дно.
Солидарисао си се са ретким птицама.
Задахом равнице.
Маглом војвођанском.
Свима опрашташ невоље жељан звезде Данице,
Звезде која те воли и понекад ти онако успут намигне.
Какви су налет их било и небо ће претворит у дно.’’
– Ко добри мој Милутине?
– Знаш ти ко. Луд се не прави.
Не правим се ја луд Милутине, некако ми
Тако лакше курлат кроз живот…’’
Не рекох то Милутину,
Да га не повредим.
Избуцах језик
Да не клепне
Клепетуша.
***
– Аничка шта вели графика?
– Црвена је у благом расту. Црна у благом паду.
– Шта је са жутом?
– Прекид је на нули, још прошле недеље.
Задовољан је стрико Дамјан Аничкином дневном рефератом са великог хамер папира,
На којем је писало братић Шуцо.
Испод графикона Аничкиним краснописом
Било је исписано.Црвена је значила
Наду и успех, црна је значила реметилачки фактор, док је жута линија
Значила дуговање мале Шуцове фирмице
За утеривање лихварског новца у легалне
Токове ’’Комуна Б’’.
’’Биће нешто, биће од оног мог кењца’’.
’’ А, шта је то кењац Газда’’?
Стрико Дамјан погледа Аничку и насмеја се.
Ол рајт.
’’Не зови ме више газда Аничка.’’.
***
Зауставио се плави југић испред капије Задруге.
Из далека се могло видети , покрети господски,
Мирни и са неким устаљеним ритмом.
’’Кој бе оно..’’ женска љубопитљивост Слаџе.
Нико не одговори.
Јака је звезда упекла па и уста се теже
Померају.
’’Кој бе оно Фирго…’’
’’Мајстор Гиле…, одговори јој преко оне ствари Фирга.
’’ Кој бе Гиле…’’
’’Гиле радикал. Одборник у Општини. Зар не видиш да је у плавом југу’’.
’’Кој бе везу има боја.’’
’’Има … да је црвена онда би био Гиле
Социјалиста ко што сви паланачки социјалисти возе.
По тати. Овако плава. Радикалска.
’’Ијуу.. туј тако’’.
’’Тако…’’.
***
Знала се одавно прича и наша и њихова
Што су у ’’Мајевици’’ хлеб зарађивали да
Је Глигорије звани Гиле био најбољи
Металац међу певачима, а најбољи певач
медју васколиком радничком класом
У Бачкој Паланци.
Увек господин. Муња од човека.
Равног га није било надалеко. Његове мајсторске руке, кад би се дохватиле
Шрафљења, био је то празник за очи.
Гледај и уживај. Увек је његова вијуга мајсторска знала
Унапред по три, а некад и пет задатих позиција.
Гиле мајсторчина, код кога су будући металци из Шуп школе чекали у реду и све по списку,
Да шегртују код њега. Ето.
Други дар је од Бога дат. Није било песме коју није знао запевати.
Неки кажу боље него са плоче.
Редовно је односио награде са музичких сеоских и градских такмичења
Певача аматера.
Једном је омануо.
На ’’Песму лета’’ осамдесетих у Дому културе, у Гајдобри, у такмичарском делу,
Запевао је песму ’’Омер беже на куле седјаше’’…
’’Јебо те Омер, пјевај нешто наше… пјевај о Синђелићу’’,
Дрекнуо је задружни стражар Машан
Гађајући га задружном ХТЗ чизмом.
Гиле је је издржао провокације и негодовање публике до краја песме.
Кад су проглашавали победника жири и публика једногласно му
Дадоше прво место.
Прича каже кад је Гиле запевао ’’Нема раја без роднога краја, ни милине без Ерцеговине’’,
Да је изазвао опште лудило у публици.
Певао им је Гиле целу ноћ и следећа два дана, у летњој башти.
Сви су га волели и трпали му новац у њедра и џепове.
Такви су гајдобрани осамдесетих били.
Такав је и Глигорије звани Гиле, певач,
Који тог љета научи да среди свој репертоар ,
Да се зна, где и шта запевати, где за појас заденути.
***
Газде обично касне. Тако то и треба.
Да се простор необавештенима да се среде, да се надју
У простору и времену.
Паркира Шуцо љуту машину поред Гилетовог ’’југића’’, здраве се.
Гега од капије до јаворова хлада.
’’Ово је Глигорије звани Гиле мајстор. Од данас је са нама у екипи. Њему препуштамо
Технику у фирми. Дакле од сијалице до хранилице.
Он је тај који ће вршити превенцију и отклањати све кварове.
Ваше је да и даље чувате технику као до сад и све ће бити у реду.
Што мајстор Гиле има мање посла, то је здравије, боље, домаћински је.
Мајстор Гиле ће нам помоћи да проширимо наш програм, виши ступањ посла.
Отом. Потом.
Него Слаџо, директоре, спроведи Гилета кроз фабрику да види чиме располажемо.
’’Ка ти кажеш… ај мајстор идем’’.
Одоше Слаџа и Гиле.
Лепо их видет.
С ледја.
Без букагија.
***
’’На леду је код радикала. Нешто се таласа. Откад је Црвени војвода у прдекани у Хагу,
Отргло се контроли.
Велика глава мало појило. Никако да се нагоде.
Подстрекну Шуцо причу са Фиргом.
– Како рече онај кримос, мала бара пуно крокодила… протумачи Фирга.
– Тако некако. Нека Гилета. Одборник је. Неће нас нико дрндат са политике. Паланка је ово.
Долази ли Лала бизнисмен?
– Синоћ су дрндали камиончићи. Пеглало је до пред зору. Узнемирише сан пилећим зверовима.’’
Шуца устаде и крену пут капије. Испратише га пулини Црни и Наталија.
’’Кога на пут испраћају пси, пут ће му бити успешан.’’
Фиргина.
Ваља је упамтити.
***
Мотају се око помоћног објекта Гиле и Слаџа. Час их на трен има на видику, па нешто дуже их нема. Игра у варкама светлости. Врте се у круг. Гиле корача габарите.
Слаџа бележи.
Шкиљави летњи погледи кроз жмиркање уморних Фиргиних капака препустили се летаргији,
Која увреба долазак Гилета и Слаџе пут јаворова хлада. Певач Гиле пустио глас.
Ја никад у животу
Пијанац нисам био
Ал’ опила ме твоја лепота
Ко вино да сам пио
Ја никад у животу
Луталица нисам био
Све због тебе невернице
Ја сам младост пропио
Ја никад у животу
Плакати нисам хтео
Ал’ суза у оку блиста
Од кад сам тебе срео
Нисам те се нагледао
Нисам те се наљубио
Тако брзо све је прошло
Ја сам тебе изгубио
Славиша Вујић – Нисам те се нагледао
– Фирго, Фирго… певи Гиле ки гугутче… ки бубмул бе…
***
У некој пјанској излано се Гиле . На рачун чула од порока и бубнању хормона
Да му из рукавца душе крене баш та песма.
Ајд нек је по Гилетовом овај пут.
Ако ништа оно због Фарме пилића ’’Код три лепа бела пера’’ и првог турнуса
Домаћег бачког пилета.
Креативност и интерес.
***
Поглед кроз живуљка.
У процвали јоргован усред зиме…
Већ знам да би додао
’’Некад сам био лепи Гиле
Сад не знам шта ми би…
Ај…’’
Лаку ноћ, легендо.
Од Инђића.
