Za one koji misle da su posebni!

741

U psihologiji je šezdesetih godina dvadesetog veka postalo vrlo moderno razvijati „visoko samopouzdanje“- imati pozitivnu sliku o sebi i osećanja za samog sebe. Istraživanjem je utvrđeno da su ljudi koji su imali visoko mišljenje o sebi obično bolje radili i izazivali manje problema.


Mnogi kreatori politike tog vremena došli su do zaključka da podizanje samopouzdanja nacije može doneti neke opipljive dobrobiti: nižu stopu kriminala, bolje akademske rezultate, veću zaposlenost, manji budžetski deficit. Kao posledica toga, već sedamdesetih, vežbanje samopouzdanja počeli su da usvajaju roditelji, naglašavali su ga terapeuti, političari i nastavnici, a usvojeno je i u obrazovnom sistemu.

Na primer, uvedeno je povećanje broja ocena da bi se deca s lošim ocenama osećala bolje usled nedostatka postignuća. Smišljene su nagrade samo za učestvovanje i lažni trofeji za raznorazne najobičnije i uobičajene aktivnosti. Deci su se davali besmisleni domaći zadaci, kao da napišu sve razloge zbog kojih misle da su posebni ili da navedu pet svojih osobina koje im se najviše dopadaju. Javljali su se poslovni i motivacioni seminari na kojima se ponavljala ista paradoksalna mantra: svako od nas može biti izuzetan i neviđeno uspešan.

Međutim, generacije kasnije i podaci su tu: nismo svi izuzetni. Ispostavilo se da sâmo osećanje samozadovoljstva baš ništa ne znači ako nemaš valjan razlog da budeš zadovoljan sobom. Ispostavilo se da su teškoće i neuspesi zapravo korisni, pa čak i potrebni za razvijanje u odlučnu i uspešnu odraslu osobu.

Problem pokreta koji promoviše samopouzdanje jeste u tome što on meri samopouzdanje na osnovu toga koliko ljudi imaju dobro mišljenje o sebi. Međutim, prava i precizna mera nečijeg samopouzdanja jeste kako se oseća u odnosu na svoje loše strane.

Oni koji su usredsređeni na zadovoljstvo samim sobom osećaju se povlašćeno. A oni koji sebe smatraju povlašćenima svaku pojavu u životu percipiraju ili kao potvrdu ili kao pretnju svojoj veličini. Takvi ljudi se zaluđuju svime što hrani njihov kompleks više vrednosti. Međutim, prava mera sopstvene vrednosti ogleda se u tome kako se neko oseća u odnosu na svoja negativna a ne pozitivna iskustva. I kako raguje.

Neko ko zaista gaji visoko samopouzdanje u stanju je da se iskreno suoči s lošim stranama svog karaktera. Oni koji to nisu, juriće jedno ushićenje za drugim, bez smislenog i dugoročnog rešenja i bez osećaja sreće. Tonuće u poricanje sve dublje. Međutim, pre ili kasnije moraju se suočiti sa realnošću i suštinski problemi će opet isplivati. Pitanje je samo kada i koliko će to biti bolno.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here