Na raznim svetskim i evropskim listama svega i svačega, Srbija je među prvima kad je nešto loše i među zadnjima kad je nešto dobro. Na to smo već navikli. Jurimo taj neki zapadnjački standard, tamo je mnogo toga uređenije i bolje pa bismo i mi voleli takav stil života. Ali ima nešto u čemu smo bliski sa dalekom nam Australijom.
Sa sestrom koja već godinu i po dana živi u Sidneju čujem se skoro svakodnevno. Drugačiji život, standard, ljudi, navike i razmišljanja. Sve je drugačije. Pričajući njoj o ovom našem bezobrazno sklepanom zakonu o finansijskoj podršci porodicama sa decom, pričali smo o trudnicama, porodiljama, deci i na kraju penzionerima. Upoređivali kako je tamo, a kako ovde. I na njenu konstataciju da su u Australiji na prvom mestu kučići, pa penzioneri pa tek onda deca, ushićeno sam rekla: Pa i ovde je tako!
Eto, imamo nešto zajedničko sa jednom od najuređenijih država na svetu!
„Ovde kad neko kuče uđe u restoran svi ga gledaju, smeškaju se i oduševljavaju, a kad beba zaplače svi prevrću očima“, kaže ona.
Nemamo mi baš puno tih kafića i restorana u kojima su dozvoljeni psi (bar koliko ja znam), ali smo vrlo blizu toga. Ali imamo idiote koji na primer izdaju kuće i stanove, ali samo onima bez dece. Zovu na svadbu, ali dođite bez dece. Gunđaju kad u poštu odete sa decom „jer ste ih poveli da bi išli preko reda“.
A da ne pričam o apelima preko fejsbuka tipa „ostavite lutalicu na ulici, nemojte da bi neko zvao šintera jer je kuca MOŽDA nečiji i tog kucu MOŽDA neko traži. MOŽDA niste čuli za čipovanje, kastriranje i sterilisanje pa vam onda MOŽDA neće toliko bežati, a i kad pobegnu MOŽDA ih lakše nađete. Ovo pišem jer zbog koječijih odbeglih staforda moje dete ne sme samo u školu.
A penzioneri su posebna priča. Da se razumemo, nemam ništa protiv njih i ja ću jednog dana biti starija, sa možda vrlo malom penzijom, možda bez bilo kakve penzije. Skidam kapu, radili su, odradili svoje, sada nam čuvaju unuke jer nema mesta u vrtićima, i bez njih ne možemo, ali mi nekako nema logike da se u priču o budućnosti i napredovanju Srbije ubace penzioneri. A o deci ni reč.
Vršnjačko nasilje gledamo svaki dan. Decu će nam još malo iz naručja otimati. Naš zdravstveni sistem je u katastrofalnom stanju. Nema dovoljno vrtića. Deca trpe psihičko, ekonomsko, vršnjačko, seksualno i digitalno nasilje. Deca u osnovnoj školi diluju drogu. I za to niko nema rešenje. Niko od nadležnih ne priča kako će se konkretno boriti protiv toga. Ono njihovo „formirani su specijalni timovi za borbu protiv: narkomanije, nasilja, pedofila…“ ne pije vodu. Da li neko od vas zna šta će konkretno ti timovi da rade?
Ponavljam, nemam ništa protiv životinja, ni protiv njihovih vlasnika. Ne mislim da penzioneri treba da umiru od gladi i naravno da su pojedinima penzije bedno niske pa po stare dane moraju u nadnicu. To je užasno. Ali smatram da postoje prioriteti. Što među organima vlasti, što među nama smrtnicima. A to su deca.
Za bolji život kerova i mačaka imamo rešenje. Za bolji život penzionera imamo rešenje. Koje je rešenje za bolji život dece?
