Фондација „Биљана Боснић Огњеновић“ прогласила је победнике овогодишњег конкурса за награду „Биљана Боснић Огњеновић“, која се додељује за најбољу репортажу (текстуалну или видео) о дестинацији у Републици Србији.
Главна награда у виду плакете и новчаног износа од 100.000,00 рсд, припала је Милица Вајагић, студенткињи историје на Филозофском факултету, за репортажу “Остаде једна Шара”.
Новчана награда ће бити уручена 27. септембра на Међународни дан туризма, а првонаграђену репортажу Милице Вајагић из Нове Гајдобре преносимо у целости у наставку:
Остаде једна Шара
Аутор Милица Вајагић
Победничка туристичка репортажа на конкурсу за новинарску награду
Бањица. Изнајмљена студентска гарсоњера. У глуво доба ноћи, седимо нас двоје на тераси, са скоро испражњеним чашама вина које је послао његов деда.
– Здраво је за крвну слику, рекао би.
То би ме подсетило на моју бабу дуговечног живота, рођену Херцеговку која би сваку болест излечила лозом. И тако су кренула да извиру сећања, она скривена дубоко од свих па и од нас самих, о томе ко смо ми, одакле смо и зашто смо овде сада.
– Знаш, толико пута сам желео повратак, а да то није пет дана за посете оних који своје корење оставише тамо доле – рекао ми је и видела сам у његовим очима да се ломи она његова жеља да буде тамо где је рођен и оно пресудније да буде тамо где неће осетити страх.
Осећај немогућег повратка га је разарао како би сваке године све више схватао да су га политика, вера и нација лишиле оних највреднијих дана са најближима.
– Идемо, сами ти и ја, на колико год дана желиш, желим да ово путовање оживи све твоје речи, да не морам да гледам слике, идемо да осетим мирис дивље нане, да се пентрамо свуда где су твоје мале ноге пролазиле и да ми увече причају о твојим несташлуцима.
А он се само насмејао. Није знао да „дете равнице“ жели у његове планине, а то дете желело је само да у очима више не види тугу већ пламен радости док прилазимо кући која је његов стварни дом, изистински. Тада није ни слутио, да ћемо већ у праскозорје 6. јула проверавати да ли смо све понели и да ћемо у наредним сатима причати само о прошлости која се оживљава у садашњости и као мала деца нестрпљиво чекати да стигнемо у место које сам знала једино из његових прича. Толико нас је занело узбуђење, да нисам примећивала зраке сунца који падају по крововима шумадијских кућа и њивама сељака, сликајући непоновљиве пејзаже тик испред очију. У том трену, као да те омаме путеви, долине и планине, а време те заледи, па ти само заљубљено гледаш и желиш да сликаш ове пределе очима, а не телефоном. Пролетело нам је тих шест сати на јулском ужареном путу и док смо трепнули већ смо заобилазили кривине, гледали обрисе планина, напуштене зграде и зарасла дворишта. На вратима, ко други него они којима највише фалиш.
Баба и деда отворише нам врата и за трен ракија на столу, флија коју како Урош каже једино баба зна да направи, шарски сир…На његовом лицу озари се искрен осмех кад је дошао на своје међ’ своје. И остаде у тим зидовима много смеха, суза и сећања, много топлине око срца. Седели смо до касно у ноћ, задуго после нисам могла да спавам. Ослушкивала сам звукове и посматрала њега како мирно спава. Ујутру смо после доручка кренули тим путевима за које су други и заборавили, путем где људске ноге нису тако чест гост. Шарени цветови, остаци снега по врховима, трагови медведа који је претходне ноћи тражио мед, сеоске краве, коњи, потоци..И где год да погледаш, видиш нешто ново или нешто што си заборавио, нешто што подсети на слободу, да су природа и човек једно. У тим тренуцима осећала сам толику благодат што сам баш ту и корачам нетакнутим деловима. Док ми је његов деда причао о бројним језерима којих има преко 70, ткзв. Горске очи и разноврсним ендемским врстама, ја сам се чудила како не знам ни десетину. Стадосмо поред једног потока да напунимо флашице чистом, хладном водом. А у потоку две пастрмке, шарају њиховим путевима, слободно и без страха супротно од људи. Тако слободне, помислих, живе баш онако како желе.
Кренули смо даље, а недуго затим, пред уласком у шуму видех трешњу. Због карактеристичне климе остала је још по која на гранама. Као да је баш нас сачекала да нам подари још који плод. Да су тако сочне и слатке, потврдио је меда, сломљена грана, трагови канџи по стаблу. Зна меда шта ваља, уверили смо се и сами. Кроз шуму у кесу сакуписмо печурке, шарске ендемске чајеве, по коју воћкицу, сремуш и киселицу да употпунимо ручак. Изнад крошњи пуца поглед на врхове Балкана. Онако снежни и високи, недодирљиви под облацима. Пут који смо пратили извео нас је на пропланак баш када је Сунце било у зениту. Сва околна села и њиве били су на длану испред нас. Сунце је бацало своје зраке тачно на усијане кровове, тачно означавајући места у којима још има живота. А то и јесте Сунце. Симбол живота. Поновног рађања. Облаци су шарали небом, опојни мириси пољског цвећа, много лептира који лете около, кажу да их на Шари има преко 147 врста.
На шареном тепиху који прекрива Љуботен налази се и Наталијина рамонда, љубичасти цвет, који је постао симбол примирја у Првом светском рату. Цвет који подноси екстремне услове и који може из осушене стабљике поново да процвета. Као феникс из пепела, као српски народ кроз историју. И убрзо, морали смо назад. Баба је вероватно већ приставила ручак, а салату још нисмо донели. Нисмо ни близу врха стигли, али је било довољно да попијемо хладне воде са извора, осладимо се трешњама, пратимо трагове шумских звери, удахнемо оштрог ваздуха и медитирамо заједно са природом. Рекли смо да ћемо тај подухват – освајање врхова – оставити за неки други долазак, да можемо да тренирамо – јер ако ћемо бити искрени једно војвођанско дете није било спремно да се пење на толике висине. Макар је повратак био лакши, деда, видевши са ким има посла одлучио је да промени руту и да се низбрдо спустимо преко пашњака.
Таман како смо кренули сретосмо дединог познаника, Ранка, који са стадом и његовом верном пратњом Боном, шарпланинком, шета обронцима. И наравно следи пар питања чији су, шта су, одакле су. Понудио нас је као и сваки домаћин пршутом, домаћим парадајзом, сиром и обавезно чутуром домаће шљиве. Сели смо на ћилим и кренуо је да прича о његовим борбама са вуковима и медведима. Док га је деда зачикивао и говорио да вука видео није. Испричао нам је и како је једаред спасио младунче вука које му дан данас захвално чува леђа заједно са Боном кад оде у врхове. Вероватноћа да је то истина, мала је, али његова жеља да са неким поприча то занемарује. Остао је сам, деца су му одавно отишла „горе у Србију“, жена му је недавно преминула. Он, како каже, живи од данас до сутра, сабира воће за ракију и шета са стадом не би ли му пре прошли дани. Могао би чика Ранко да прича од јутра до сутра, али наши стомаци постадоше нервозни. Поздрависмо се са Ранком уз обећање да ћемо га пре поласка назад посетити макар још једанпут па убрзаним кораком кренусмо ка кући где нас нестрпљиво дочекује баба.
Ми дођосмо кад је већ све било готово, као и становници овог села који су дошли пре много година на готове и разрађене њиве па наденули име овом сеоцету Готовуша „Остадоше ми деца гладна“ понављала је док је правила салату од сремуша и киселице коју смо набрали. Након што смо стомаке напунили бабиним специјалитетима из Сирнинићког краја – кренули смо улицама ка центру, а онда и ка двема црквама – цркви Пресвете Богородице, из 14. века и цркви Светог Спаса, из 16. века. Поред свих лекција из географије и биологије, у центру села стадох да причам и слушам о историји. Ја, као студент историје чух за повељу цара Душана, као и за османске списе, али не и за оне народне легенде којих нема у књигама. Има их само у народном аманету. Разгледајући околину приметила сам узвишење на ком се налази крст. Помислила сам да је то једна од цркви коју тек треба да обиђемо, али онда су ми деда и Урош испричали легенду о том узвишењу – Чука.
Народна прича каже да су се некад у Готовуши рађала здрава деца која су се убрзо разбољевала. Сеоски свештеник рекао је мештанима да упрегну два вола која ће вући плуг око села, а да у центру круга поставе крст. Крст и дан данас стоји на узвишењу и тамо се радо окупљају и домаћи и страни посетиоци. Као симбол вере и заштитник деце Готовуше. Док смо ишли ка цркви Светог Спаса сретали смо људе жељне разговора, неког да им се појави на вратима. Старе, који су остали да чувају вековна огњишта. Видели смо и много деце, играју фудбал, беру цвеће и певају. Ту су заједно играју се и окупљају. Одрастају са другачијим погледима, поштујући традицију и наследство предака. Мени су биле посебно занимљиве ове приче. Не сусрећем се баш сваки дан са причом о маскираним становницима који шетају улицама и у центру пале „кумбаре од трешњине коре“ како би отерали све зле силе.
Прочка – последњи дан у недељи уочи почетка ускршњег поста. Прочка је празник праштања и помирења, терања зиме и дозивање пролећа,заштита од свих злих и нечистих сила. За прочку знају само локалци који је из године у годину обележавају. Прочку карактерише читав сплет обичаја. Главни догађај је маскенбал у којем углавном учествују мушкарци маскирани у разнолика бића – познатији као Женидба Краљевића Марка. Поред маскенбала важан је и обичај „мавања кумбара“ како би га назвали Готовушани. Поред ових обичаја, имају и многе друге везане за Васкрс, Божић који су у многим крајевима заборављени а они их и даље држе живима.
Тих пар дана прошло је за час. Видели смо непоновљиве заласке сунца, шетали разним путељцима, чули приче којих нема у књигама. Тог дана када смо кретали назад, као да смо одуговлачили полазак на врели београдски асфалт. Кнедле у грлу, сузе у очима, загрљаји и дубоки уздаси. Иза нас у ретровизору остаде слика бабе и деде која је нашим удаљавањем почела да бледи.
Повратак нам је тако тешко пао. Мислим да је пут трајао дупло дуже. Његов пламен у очима се угасио, смех је замењен дубоким тешким дисањем. Прошло је тачно годину дана откако смо кренули и требало је да и овог лета освојимо врхове, обиђемо све оно за шта није било времена. Али и овај пут се испоставило да су време и живот једини сценаристи догађаја. У претходних годину дана изгубили смо људе који су главни ликови овог путописа. Ватра на огњишту се угасила, у дворишту се не пече флија, а ни врата нема ко да отвори. Колико нам је било лепо тек сада схватамо, јер оне тренутке са тим људима више нећемо имати до неког поновног сусрета. Након пута, пожелела сам, да једног дана Урош упали ватру на огњишту, ја испечем флију, док деца трчкарају тим двориштем. У мноштву успомена, остаде једна Шара, испод које нас на вратима и даље баба и деда чекају, птице које весело цвркућу, Бона која маше репом.
