Siroti naši bogataši

Za moderna vremena nismo čuli da je, osim pomaganja gradnje novih hramova u Bačkoj Palanci i Gajdobri ovde prisutan neki zadužbinar

753

Zadužbina, u pravnom smislu, odnosno prema Zakonu o zadužbinama, fondacijama i fondovima jeste pravno lice bez članova kojem je osnivač namenio određenu imovinu (osnovna imovina) radi dobročinog ostvarivanja opštekorisnog cilja ili privatnog interesa, odnosno cilja koji nije zabranjen Ustavom ili zakonom.


U običnom jeziku zadužbina se smatra zdanje ili ustanova izgrađena dobrovoljnim prilogom jedne ili više uticajnih osoba. Svaka zadužbina ima svoju posebnu namenu i ciljeve što je određeno voljom zadužbinara. Zadužbine se najčešće osnivaju za zaštitu ugroženih osoba, kao i za razvoj kulture i prosvete…

Unedavno objavljenoj knjizi „Zadužbinarstvo kod Srba“ Slavko Vejinović, pored ostalog, kaže da zadužbinarstvo u Srbiji seže duboko u srednji vek. Dinastija Nemanjića, visoka vlastela, kao i crkveni velikodostojnici od XII-XVveka ostavili su (darivali) srpskom narodu neprocenjive vrednosti u oblasti kulture, duhovnosti, građevinarstva, arhitekture, likovne umtnosti…

U „Srpskom rječniku“ (1818.godine) Vuk Stefanović Karadžić kaže: „Najveća je zadužbina sačiniti manastir, ili crkvu kao što su srpski carevi i kraljevi gradili; potom je zadužbina načiniti ćupriju na nekoj vodi ili preko bare, kaldrmu po rđavom putu; vodu dovesti blizu puta; usaditi ili nakalemiti voćku blizu puta, gladnog naraniti, žednog napojiti, golog odjesti…

U srednjovekovnoj Srbiji, primera radi, najvažnija je zadužbina Stefana Nemanje -Manastir Studenica, Cara Dušana – Manastir Svetih arhangela kod Prizrena, a kralj Milutin ostavio je 10-tak zadužbina. Izgrađeni su kao zadužbine Sopoćani, Žiča, Pećka patrijaršija, Mileševa…

Zadužbinarstvo u Srbiji naročito se razvilo posle Prvog svetskog rata. Motivi su, uglavnom, bili plemeniti, naročito ako zadužbinar nije imao potomke. Bilo je, nažalost, slučajeva kada su zadužbinari bili ratni profiteri, a postali su zadužbinari pod pritiskom javnog mnjenja.

Početkom XIX veka snažnije se u Srbiji oblikuje građanski sloj, pa tako i raste broj darodavaca prvenstveno Beogradskom univerzitetu, Srpskoj kraljevskoj akademiji, te brojnim obrazovnim, kulturnim, zdravstvenim i socijalnim ustanovama. Kao velike zadužbine u Beogradu i danas su prisutne one koju se ostavili Ilija Kolarac, Miša Aksentijević, Đoka Vlajković, Dušan Grujić, Anka i Dimitrije Naumović, Dragica i Mihailo Srećković…

Kao jedinstven primer intelektualca u filantropskom radu i principijelnom razumevanju potreba ovog društva svakako je potez iz 2017. godine akademika i profesora međunarodnog prava Tibora Varadija. On je ustanovio program „Stipendija izuzetnosti“ za studente master i doktorskih studija i u fond položio sopstvena sredstva u iznosu 100.000 evra!

Tom prilikomje, pored ostalog, rekao daželi da pomogne drugima kao što je njemu pomognuto u životu. Izgleda da se u modernim vremenima u Srbiji, pa i kod nas u Bačkoj Palanci zadužbinarstvo, prvenstveno filantropija slabo prima. Filantropija ili čovekoljublje je dobra volja da se pomogne bližnjem svome. Nekada je to bio religiozni zahtev i vrlina, a danas aktivan napor da se promoviše ljudska dobrota. Suprotnost filantropu je mizantrop, odnosno mržnja prema ljudima. Srećom filantropa, odnosno zadužbinara i danas ima u svetu, pa i kod nas.

Za neke znamo, a neki suželeli da ostanu anonimni. Prateći medije u svetu i kod nas, gledajući i slušajući o svakodnevnim zločinima, otimačini, egoizmu, terorizmu, pedofiliji… učini se da je sve više mizantropa. Ali, poneko dobro ljudsko delo, ipak vraća veru u ljude, humanost, solidarnost, ma koliko malecko ona bila izražena. Tema filantropije, zadužbinarstva, donatorsva prisutna je u radu socijaloga u nas i u svetu, ali interesantni su i neki istraživački tekstovi u našim i stranim medijima.

Činjenica je da se krajem prošlog i početkom ovog veka deo ljudi u Srbiji, pa i u Bačkoj Palanci, obogatio. Bilo je za očekivati da će oni sa svoje strane doprineti razvoju zadužbinarstva. To se nije desilo!!! Sociolozi kažu da je teško očekivati da će filantrop biti onaj pojedinac koji se obogatio na sumnjiv način, kriminalnim radnjama, špekulacijama, prevarama ili političkim vezama. Nije ovde samo problem zadužbinaru već i onome ko bi eventualno brinuo o zadužbini, jer na osnovu nekih loših iskustava, treba biti oprezan – do kraja se mora ispoštovati volja zadužbinara i ktitora.

Ne treba grešiti dušu, jer vremenom iz neke druge – treće ruke procure stidljivo priče kako je, na primer, neki fudbaler koji igra u inostranstvu dao pozamašna sredstva za lečenje dece, drugi sportista izgradio dom siromomašnoj porodici sa petoro dece, treći zbrinuo dvoje siročića, a pomaže još nekoliko dece bez roditelja. To su primeri koji vraćaju veru u ljude i život. S druge strane estrada ko estrada i tabloidi kao njihov reklamni pano pišu, između ostalih „skromnih“ samo reklama, kako jedna pevačica u poodmaklim, ali „najboljim“ godinama kaže da ne zna koliko ima stanova u Beogradu i drugim atraktivnim destinacijama, ali ne kaže da je nekome pomogla.

Druga veli da ima tri penzije (iz rada, inostranu i nacionalnu) da dobro živi, nema dece, ali ni jedno dete bez roditelja nije usvojila, ili barem iškolovala. Možda nekog i pomaže, ali se ne zna. Pa ako već pričaju o svom bogatstvu i dobrom životu valjalo bi da nekom kome je potrebno i pomognu, a ako to urade treba da se zna. Nije lepo brojati tuđe pare, ali još gore je nekome stalno javno ponavljati kako ih puno imaš u vremenu kada i kod nas u Srbiji kao i celom svetu ima puno gladnih, bolesnih…

Ima dece u vremenu haranja pandemije KORONA virusa koja nemaju za kvalitetnu hranu, voće, povrće, ribu i sve onošto lekari preporučuju kako bi se pojačao imuni sistem organizma. U ovom veku, kada je reč o zadužbinarstvu u Srbiji, zna se da je bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić sa suprugom Dragicom izgradio crkvu u rodnom selu Bajčetini i to ga je koštalo milion evra! Deo medija i skoro svi politički oponenti njega i političke stranke kojoj pripada odmah su vrisnuli – odakle mu!? Crkvu je napravio, a da je hteo da kaže odakle mu do sada bi, verovatno rekao. Valjda postoje nadležni koji o tome brinu, valjda…

Lider Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma izgradio je crkvu u selu Končarevo kod Jagodine. Za Palmu se zna da mu decenijama dobro ide. Radi sa državnim rudnicima, ima svoju firmu, svoju televiziju, svoju opštinu gde na svakim izborima ubedljivo pobeđuje, ima koalicionog partnera, kolegu Dačića, ima svoje mesto u vlasti i to tako ide decenijama…

I važan čovek BIE Bratislav Gašić, pisali su mediji, bio je ktitor crkve Svetog Jovana na brdu Bagdala kod Kruševca, a biznismen Miroslav Mišković na Bežanijskoj Kosi u Beogradu izgradio je Centar za smeštaj i dnevni boravak za decu i omladinu sa invaliditetom… Verovatno ima još primera zadužbinarstva, odnosno ktitorstva o čemu javnost (ne) treba da zna. Običan svet nije protiv toga da poznati i bogati sponzorišu, doniraju, budu zadužbinari, ali da se zna da je reč o pošteno stečenom novcu.

Ne vole ljudi da znaju kako je neko, ne daj Bože, hteo da prevari državu, ili maznuo pare, „pa je sramota da ga hapse“ zbog funkcije, pa neka donira, neka bude zadužbinar… Sve dobrovoljno na prinudnoj bazi! Ako nije ne treba praviti dobrotvora, odnosno dozvoliti im da se tako predstavljaju. Od onih koji su prvo nekoga poharali, nisu platili porez, u tranziciji uz pomoć političkih veza kupili jeftino, a prodali skupo fabrike ili nekretnine, u ratu opljačkali, u privatizaciji izvarali sitne akcionare, švercovali duvan, alkohol ili drogu, bavili se prostitucijom, novac i imovinu treba država da oduzme, a ne da oni ispadaju dobrotvori.

Da ne bi robijali ili da bi se, po njima, mirnije upokojili, darivaju crkve i manstire… Čak je i tema jednog naučnog skupa bila, a trebalo bi još da ih bude „Zbog čega filantropija kod nas ne postoji u većoj meri?” Da bi se odužilo narodu, kao prvo, uticajni, bogati vlasnik novca trebalo bi da je i sam elementarno moralna osoba, kulturna, pa i produhovljena! U Bačkoj Palanci je izvesno da je bilo onih koji su pomagali izgradnju i obnovu crkava, ali pravog zadužbinarstva…

Lonard Nemet, čovek koji najbolje poznaje istorijat i početnu vlasničku tapiju najstarijih zdanja našeg grada, veli da će proveriti da li je u prošlim vremenima ovde bilo zadužbinarstva. Za moderna vremena nismo čuli da je, osim pomaganja gradnje novih hramova u Bačkoj Palanci i Gajdobri ovde prisutan neki zadužbinar. To ne znači da neće, ali ne znači da i ovde nije bilo i da nema ratnih, a posebno tranzicijskih bogataša. Ti, naši, jadni, siroti bogataši, verovatno kriju svoje „teško“ stečene pare negde daleko od obale Dunava.

Jedni su promenili životne destinacije, drugi tranzicijsko blago preneli na naslednike, a oni ga spiskali ili uložili u neke sumnjive biznise u kojima su pukli ili će pući u velikim gradovima gde su oni sitne ribe. I sve se završava konstatacijom sa palanačke zelene pijace jednog čičice koji šarmantno nosi svojih preko osam decenija – pametnom, gospodinu ne treba puno para, a primitivac, secikesa, špekulant i prevarant koliko god da otme sve će pre ili posle izgubiti.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here